Програм





"ОДГОВОР"
(Програм)




А) Увод....................................................4

Б) Епоха персонализације.........................4

В) Морал..................................................6

Г) Систем вредности..................................6

Д) Идеологија...........................................7

Ђ) Људска права.......................................9

Е) Спољна политика..................................10

Европска Унија.................................10

Ж) Косово и Метохија................................10

З) Српска држава......................................11

Национална држава..........................11

Језик и писмо...................................12

Председник......................................12

Сенат...............................................13

Скупштина........................................14

Однос цркве и државе.......................15

И) Економски систем..................................15

Ј) Територијално планирање.......................16

К) Систем одбране и безбедности – СОБ.......16

Л) Друштвена надградња............................18

Наука................................................18

Просвета...........................................19

Култура и културно стваралаштво.......21

Васпитање........................................21

Спорт...............................................22

Љ) Социјална политика.............................22

Друштвена солидарност...................22

Право на рад..................................23

Социјална заштита..........................23

Заштита породице...........................23

Здравствена заштита.......................24

М) Информисање......................................24





А) Увод

Биткама на Мартинићима и Крусима, 1796.године, под вођством Св.Петра Цетињског и подизањем Првог српског устанка, српски народ је започео ново поглавље свог историјског хода ка националном ослобођењу и уједињењу. За протекла два века, не штедећи се, уграђивао је кости својих најбољих синова и кћери у овај подухват, да би данас могао да констатује да се налази готово на почетку пута.

Многи су разлози довели до тога. Oбјективно, историјски задоцнела, борба против османске царевине, зачета је у освит буржоаске револуције која је почела да гази национални принцип, зарад света капитала. Нашли смо се тако између чекића и наковња.

Прекинута нит српске средњевековне државе и њене елите, није на одговарајући начин настављена, кроз нове ослободилачке ратове. Постоји пуно историјско оправдање за то, јер нисмо могли да у кратком времену, од сиромашног и неписменог народа, очекујемо да је поново изроди. Протекли период, иако оптерећен ратовима, створио је предуслове да се започне озбиљнији подухват на обнављању српске националне државе и њене елите. Циљ удружења "СРПСКИ ОДГОВОР" јесте, васпостављање и очување народне слоге и јединства у Србији, око ње и за српску државу, као и обједињавање постојећих и стварање нових материјалних и људских моћи потребних за то.

Желимо да истакнемо да под Србијом (која се помиње у даљем тексту), не подразумевамо само данашњу Републику Србију, већ јединствену и суверену српску државу на њеном укупном историјском и етничком простору. Удружење "СРПСКИ ОДГОВОР" ће радити на духовном и материјалном снажењу Срба, на одбрани, неговању и развијању нашег националног идентитета и интегритета. Однегована отаџбинска свест је мера нашег националног осећања а допринос васпостављењу српске државе је мера појединца.

Идеолошке догме новог светског поретка, спутавају нашу критичку мисао и остављају тешке ожиљке на српском националном бићу. Подухват његовог обнављања на изворним националним принципима, императив је у борби за опстанак.


Б) Епоха персонализације

Ванпарламентарне снаге транснационалног капитала у свом походу ка реализацији новог светског поретка, делују стратегијом посредног наступања, разбијајући све а не само вишенационалне државе. Њима је потребна јака држава, али право на такву државу не дозвољавају својим противницима.

Међународна правна начела и конвенције које су до сада, макар и формално опстајале међу цивилизованим земљама света, у потпуности су погажене. Међу првима је на удару принцип суверенитета, наметањем става о превласти међународних правних норми над правима суверених држава, норми којима наравно они, одређују стандарде. Разбијањем Југославије и ломљењем српског народа у њој, разбијан је и међународни правни поредак, као и све његове дотадашње, иначе скромне вредности.

Творци наменутог светског поретка своју идеологију заснивају на основама проистеклим из религије. Његова реализација, у ширем обиму ступа на сцену у време одигравања француске буржоаске револуције и до данашњег дана, спроводи се гвозденом дисциплином.

Историјски одговор на овакав изазов може бити адекватан само у истој квалитетној равни. Наиме, могуће је конструисати идеолошки образац без ослонца на религијски, али уколико би се тако поступило, борба би била у полазишту неравноправна и унапред осуђена на неуспех. Стварање новог идеолошког образца дакле, у себи мора да садржи религијско извориште уколико жели да буде успешан.

Утапањем суверенитета Краљевине Србије у стварање Југославије, српски народ је, (што су потоњи догађаји показали) изгубио своју државу, живећи преко 80 година у државним провизоријумима. Прихватање југословенске идеје од стране српске Монархије и потоња федерализација за живота СФРЈ, разделили су српски народ, онолико колико је потребно, да делови не могу да пруже отпор, сопственом уништењу.

Домети социјалистичке научне мисли о држави, са ставом о њеном постепеном одумирању довољно су слични са актуелним ставом о уједињеној Европи и теорији ограниченог суверенитета. Њима је потребна јака држава, само уколико су експоненти власти у њиховим рукама.

Свака епоха и свака цивилизација је имала своје циљеве. Од степена успешности одређивања владајућих интереса и на њима изникле концентрације моћи, зависио је и степен успешности друштава и цивилизација. Развој цивилизације је динамичан процес и много је чешћи случај неуспешног одређивања интереса, него успешног. Неуспех је са собом повлачио и нестанак са историјске позорнице. Прикладан одговор у датом времену је од битног значаја за успешан опстанак.

Изазов који нам се упућује, подстакнут је новим технолошким скоком заснованим на информационим технологијама, који производи персонализацију друштва, и има двојаки карактер: национални и цивилизацијиски. Постојећи распоред снага моћи на цивилизацијском нивоу законито води ка орвелизацији друштва и његовом урушавању а тиме и до потирања националног атрибута.

Персонализација по први пут у историји, доводи појединце у могућност тренутне и непосредне интерперсоналне комуникације, без посредника. Томе треба да се придода чињеница да је сектор услуга, постао доминантан привредни покретач са тенденцијом даљег јачања а потреба за непосредним производним радом опада, развојем роботизоване производње. При томе су знања неопходна за покретање оваквог привредног механизма, монополизована од стране светских центара моћи. Са сигурношћу можемо да закључимо да, одсуство отпора овим тенденцијама, законито води орвелизацији друштва.

Развој компјутерске технологије и на њој изведена непосредна интер персонална комуникација, тј. тренутни контакт човека са другим човеком или више њих, довео је до могућности остварења идеалне, директне демократије, без посредника. Технолошки је дакле, постала могућа идеална демократија, у којој сви грађани једног друштва, могу да одлучују када год је потребно и о свему, а не само један пут у четири године, када бирају заступнике који их престављају.

Епоха персонализације негира потребу за посредником, што је била карактеристика укупног досадашњег развоја човечанства, чиме га доводи у могућност истинског хуманог развоја.

Ако пођемо од става да је досадашњи развој човечанства био једна врста усмерене историје, у којој је појединац био учесник у догађајима али не и њихов креатор, данас се по први пут у историји, отвара могућност да човечанство на колективном нивоу, изабере правац свог даљег историјског хода. Могућа су два исхода: пут у даљи развитак и напредак хуманих друштвених односа и пут у „хумани“ тоталитаризам, новог светског поретка.

Удружење "СРПСКИ ОДГОВОР" се опредељује за прву могућност и учиниће све што је у њеној моћи, да идеју хуманизма и непосредне демократије, утемељи у српском друштву и афирмише ван његових граница.

Епоха персонализације је ступање човечанства у пунолетност, када ће оно доносити одлуке, за чију ће реализацију и сносити пуне последице, позитивне или негативне. Технолошки скок које је довео до персонализације друштвених односа, са једне стране, доводи до глобалног повезивања појединаца и омогућава непосредно и практично реализовање појединачних потреба, али исто тако, може довести и до екстремног отуђења и побуђивања његових патолошких порива, до осамљивања и атомизације људске заједнице.

Персонализација друштвених процеса не значи потирање националног у човеку већ напротив, она омогућава потпуно конституисање националног, али само онда када му се придода и религијски садржај, односно изгради одговарајућа идеологија персоналног друштва.


В) Морал

Морални принципи које желимо да афирмишемо, садрже и елементе религијског.

Моралне принципе је могуће степеновати, како по садржају, тако и по обиму. За полазни морални принцип треба узети принцип саборности са његова четири елемента:

1. Братство представља став о неопходности окупљања у јединствену целину свих завичајних сојева српства.

2. Солидарност значи да у свим временима и на сваком месту, сваки појединац, треба да осећа бригу заједнице за себе, свој развој и своју сигурност. Држава треба да води посебну бригу о немоћнима, незапосленима, браниоцима, деци и мајкама.

3. Племенитост је брига да се помогне сународнику и сачува од себе самог, способност да се учини подвиг, па ако треба и жртвује на олтар отаџбине. Она је љубав према породици и потомству. Она је осећај дужности према претцима.

4. Једнакост Сваки човек у себи носи Бога живога и сви његови земаљски подвизи не зависе од сталежа или друштвене хијерархије, већ од његове датости и жеље да се изгради и усаврши.

Ради афирмације моралних принципа у српском друштву, поштовање и спровођење принципа правде, правичности и родољубља, морају постати стожерне тачке изградње српске државе.

У неком друштву могу доћи тешка времена, може бити периода када се бори за голи опстанак и када није могуће, из ових или оних разлога проводити правду, али онда, када се стекну услови, правда и правичност морају бити задовољени. Правда мора бити достижна. Профитере тешких времена потом мора стићи, заслужена казна.

У свим временима, и тешким и просперитетним, родољубље мора бити врховни принцип друштва. За издају или неодговорност при вршењу народног задатка одбране, нема аболиције. Поштовање институција српске државе мора бити гарантовано. Недељивост и целокупност српског државног простора не може доводити у питање ниједна власт, а која га доведе мора, поштујући начело правде, за то и одговарати.


Г) Систем вредности

Прекид државног континуитета са средњевековном српском државом, кроз отоманска и аустријска освајања, губитак територијалне повезаности а са њом и смањена могућност међусобне комуникације, улазак у заједницу са непријатељским народима и страдање у геноциду који траје, прекидањем друштвених токова, извођењем комунистичке револуције , на коју се надовезала неолиберално-мондијалистичка контрареволуција, праћени су разарањима теља српске државе, доводећи до стварања психологије пораза, уз коју законито иде и наметање и некритичко прихватање туђих вредности.

Континуитет у разарањима основа српске друштвене заједнице кроз векове туђинских освајања, није оставио драматичне последице на основицу друштвеног ткива, које је било рурално и које је налазило начине, да друштвени систем вредности сачува. До драматичног преокрета долази од Другог светског рата, када се јавља миграција епских размера, са села у град.

Нови начин живота законито је уводио и нова правила, која су у великој мери негирала, уместо надограђивала, вишевековни наслеђени систем вредности, заснован на симбиози народних обичаја у најширем смислу и хришћанства, које је српски народ у примио.

Градско становништво је у правилу, примало начин понашања и вредносне судове копирањем западно-европских друштава, без неопходног критичког суда, што је довело до стварања малограђанског система вредности и његовог агресивног наметања свима другима.

Није проблем у неопходности прихватања технологије градског начина живљења, већ у необразованости и непросвећености оних који тај начин живота прихватају а који је драматично другачији од руралног, чији су се обичаји таложили вековима и фино подешавали, утичући на стварање стабилне друштвене заједнице, која се успешно опирала завојевачима.

До драматичне афирмације малограђанштине, примитивизма и некритичког опонашања западног света и неговог начина живота, долази од краја Двадесетог века и почетком Двадесет првог. Управо живимо доба, које је све оно примитивно, неваспитано и некултурно, изнело на сам врх друштвене пирамиде, одакле зрачи својом простотом на целокупну друштвену заједницу.

Српска држава мора да изнађе начин, да афирмише позитивну друштвену селекцију, која ће омогућити њеним најбољим и најспособнијим појединцима, да се успну на друштвени врх и својим позитивним примером и патриотским радом, утичу на целокупан развој и успех српске државе.

Амбијент који родољубе прогласи за издајнике, а издајнике прогласи за европљане, мора се мењати и то мора бити први задатак Удружења "СРПСКИ ОДГОВОР". Ово је тежак подухват, који се мора обавити у најкраћем времену.

Раширена појава да је могуће у српском друштву красти и поткрадати, без драматичних последица по оне који то чине, па чак и афирмација тог „система вредности“ у друштвеном миљеу, мора се , исто тако, драматично прекинути. Неопходно је развијати свест да српска држава никоме ништа није дужна, већ напротив, свако од нас појединачно, је дужан њој. Дужан је да буде поштен грађанин, који ће поштовати и уважавати своје суграђане а својим радом доприносити свом, као и напретку друштва у којем живи.

У сваком друштву постоји друштвена патологија. Српска држава ће развијати и снажити институције, које ће се њоме бавити и на правилан начин их сузбијати.


Д) Идеологија

Човеку је својствена друштвеност кроз коју једино може да изрази своју индивидуалност. Стварни мотивациони фактор је двојак. Он је и колективни и индивидуални. На колективном нивоу можемо доћи до закључка да основни циљ друштва није стицање материјалних богатстава, већ стицање знања и знања о употреби знања, а да појединац, мотивисан тим општим циљем, откривајући скривена знања, остварује себе али и колектив. Крајњи циљ је достизање тог нивоа свесности који омогућава остварење, односно откривање божанског у човеку.

На дугом историјском путу развоја човека и друштва ми се сада налазимо у ситуацији да једна догма твораца наметнутог светског поретка, изникла из религијске догме, прети да укупну еволуцију човека и цивилизације замрзне на материјалној равни, тј. да га орвелизује.

Циљ савременог српског друштва треба да буде да омогући остварење божанског у човеку. Како се друштво исказује у материјалној равни, оно је условљено природним законима, које мора поштовати али исто тако, постоји и друштвена условљеност, заснована на достигнутом технолошком развоју, која обликује друштвене законе, а један од основних друштвених закона је и закон понуде и потражње. У тумачењу овог је и једна од највећих подвала у историји цивилизације коју морамо уочити и превазићи. Западна цивилизација је за разрешење овог проблема понудила концепт нео-либералног капитализма, тј. прокламовала начело, да само неспутана и слободна трговина омогућава да дође до природне регулације односа понуде и потражње. Проблем је у томе што је потражњу могуће моделовати, а самим тим и понуду. Они то управо и раде: моделују нам животе.

Концепт друштва за који се залажемо треба да буде заснован на друштвено-контролисаном моделовању потражње, али у сопствену корист, а не у корист транснационалних корпорација.

Исто тако, како је стицање знања и знања о употреби знања основни циљ сваког друштва а тиме и цивилизације, циљ нашег друштва треба да буде развој науке и технике, јер постојећи монополи на знање, прете да нас занавек оставе у подређеном положају. На концепту заштите интелектуалне својине, западна цивилизација ће базирати свој развој у 21.веку. Ово је врло озбиљна и сложена тема која захтева изналажење адекватног одговора.

Српско друштво треба да буде сталешко а не класно. Појам сталешког треба схватити у савременом смислу и не бркати га са сталежима робовласничког или феудалног друштва, где је припадност сталежу дата рођењем. Сталешка припадност је дата слободној вољи човека, заснована на његовим способностима и афинитетима са којима је рођен, а које је својим радом надоградио. Сталешка проходност је могућа и пожељна. Појам сталешког се може објашњавати и појмом интересне групе, уколико се потоњој дода и атрибут културе. Наиме, савремени појам сталешког је нешто ширег значења од појма интересне групе, јер се интересне групе углавном организују у циљу задовољења материјалне потребе, док сталеж у себи, поред основне потребе за задовољењем материјалног, садржи и духовну компоненту, тј. изграђује адекватан ужи културни образац.

Интеракција између разнородних сталежа је стога вишеслојна и комплексна. Како у себи садржи и материјалну и духовну компоненту, тиме се смањује улога државе у регулисању тих односа, јер ће њих по природи ствари непосредно регулисати они који су потребе исказали. Држава тиме постаје обједињујући чинилац који се стара, да се сукоби интереса, поштујући начело саборности, разрешавају на миран начин, у функцији укупног просперитета заједнице. Сталежи морају бити функционално организовани. Поштујући начело саборности, онемогућава се евентуална појава отуђења у и међу сталежима.

Персонализација друштвених процеса је цивилизацијски феномен. Правовремено уочавање и одговарајуће деловање нам омогућава, да је усмеравамо у развоју. Ово тим пре, што она дозвољава избор. Српско персонално друштво треба еволутивно развијати на већ наведеним начелима саборности, помно разматрајаћи савремене друштвене феномене.
Ђ) Људска права

Развој европске интелектуалности у новијој историји био је заснован на праву критичког промишљања стварности образоване елите, често супротстављене многим непромишљеностима пролетерске мисли. Био је то плодан сукоб. Плодан са становишта могућности достизања истине (али не и по последицама које су произашле). Но, није само квалитет европског критичког мишљења био пресудан за победу западне парадигме, већ њена невероватна способност операционализације нових сазнања у области природних наука. Та два процеса су се једноставно поклопила. Нестанак другог пола (европске социјалистичке праксе), по неким мишљењима, оставио је европски истраживачки дух, наизглед без изазова, тј. довео га до „краја историје“, а по другима, дошло је до симбиозе са арогантним тоталитаризмом економије, засноване на новим технологијама и жељи да се безобзирно приграбе новац, богатство и моћ.

Овај процес је заснован на одумирању интелектуалаца – критичара и појави новог соја: новинарских коктел – стручњака за манипулисање уз помоћ медија и стручњака за ситнице и периферије у лику нарцисоидних универзитетских професора, који за рачун политичких елита, амнезирају политичку јавност. На сцени живимо победу лажи, победу „жеље да се не зна“. Ово ствара идеалан полигон за наметање два лица јединствне идеологије: „право на канибализам“ и „право на суицид“. У првом случају квази – правне и квази – судијске норме, омогућавају западно европским политичким елитама да несметано тамане аутентични духовни и цивилизацијски простор слабијих народа а у другом, певају се оде кршењу свих постојећих правних норми, чиме се тим истим народима намеће „право на суицид“. И све то у окружењу „жеље да се не зна“, тј. произведеном стању духа западно европских народа, због могуће појаве узнемиравања савести, као и предупређењу истинског критичког мишљења, које би пак указало на зло.

Самртном ропцу сазнања грчке философије, западно хришћанске религије, просветитељске културе, грађанске романтике и познанију права, лешинарски смеоно, прикључила се и српска псеудо – политичка елита, тај морални отпадак стасао у времену агоније социјалистичке идеје.

Зато у оркестрираној какофонији, том оксиморону западне пропаганде, као позадински ехо, стално нам јечи: људска права – појам увршћен у својеврсну ратну идеологију. А људска права чине целину цивилне, политичке, економске и социјалне димензије. Њихово неприродно радзвајање је управо оно, што нам се дешава. Она се деле, са једне стране, на цивилна и политичка а са друге, на економска и социјална (о којима је консензуално постигнут мук). Овако третирана људска права за последицу производе право на бомбардовање („канибализам“) а са друге стране, потписивање кумановског споразума и Резолуције 1244 („право на суицид“).

"СРПСКИ ОДГОВОР" третирању појма људских права приступаће у њиховој целини.

1. Цивилна права чине могућност слободног, стваралачног и хуманистичког људског исказа без ограничења. Само предузимање мера заштите безбедности државе и друштва од агресије, може привремено суспендовати део или целину исказивања ових права али не и могућност да се њихова потреба задовољи на индивидуалном нивоу.

2. Политичка права значе слободу политичког удруживања ради задовољења потребе за сталним напретком и развијањем српске државе и друштва, као и свих њених припадника. Свака политичка иницијатива заснована на овим принципима је добродошла. Свака политичка иницијатива заснована на задовољењу интереса туђина, није добродошла и биће санкционисана.

3. Економска права. У српкој држави биће промовисан принцип да су власници рада и власници капитала суинвеститори у процесу произвење и стварање нове вредности. Сходно томе и подела добити вршиће се на једнаке делове или онако како то законском регулативом пропише Скупштина српске државе.

4. Социјална права. Ниједан припадник српске државе не може бити препуштен сам себи у бризи за сопствени опстанак. Држава се посебно стара да расподела друштвеног богатства буде заснована на принципу правде и правичности. Она води посебну бригу о немоћнима, незапосленима, браниоцима, деци и мајкама.


Е) Спољна политика

Спољна политика српске државе је заснована на потреби заштите и очувања безбедности, државног суверенитета, територијалног интегритета и државног уређења, као врхунског принципа. Сви међународни уговори које држава склапа, морају бити у складу са овим принципом. Држава се исто тако стара и о заштити политичких и економских интереса у односу са другим државама.

Спољна политика доприноси стварању међународног амбијента у којем се поштује Повеља Организације уједињених нација из 1948.године и Конвенције о политичким и социјално-економским правима Организације уједињених нација из 1966.године.

Односи са другим државама морају бити засновани на основама узајамног уважавања и поштовања суверенитета, равноправности и немешања у унутрашње послове.

Председник државе креира и води спољну политику. Приступање међународним организацијама мора бити потврђено у Парламенту. Србија не може приступати агресивним међународним организацијама и удружењима, као и онима које не поштују људска права и суверенитет и територијални интегритет међународно признатих држава. Србија може приступати војним савезима, само у случају непосредне ратне опасности или рата и по престанку ратне опасности или рата, напустити савез. Ова одлука мора бити потврђена у парламенту. У случају сукоба трећих страна Србија ће се руководити начелом неутралности у мери у којој околности то дозвољавају.

Улазак у политичке савезе је могућ само уз поштовање принципа наведених у првом пасусу овог одељка.

Србија ће се трудити да са свим земљама света, великим и малим, богатим и сиромашним развије пријатељске односе и поспеши политичку и економску сарадњу. При томе ће подржавати све оне државе које прихватају вођење мирољубиве политике засноване на међусобном поштовању и уважавању.

Европска Унија

Настанак и развој Европске Уније од почетка је вођен уским интересима САД и водећих западних држава. Сваки покушај да се у европским односима, води мирољубива политика, после векова међусобних сукоба и ратова, са наше стране, мора бити поздрављен. У мери у којој европска политика буде пре свега европска и слободна од утицаја и доминације САД биће привлачна и за приближавање Србије тој заједници. Под Европом подразумевамо Европу од Атлантика до Урала, слободну и са унутрашњим односима заснованим на принципима пријатељства, уважавања и поштовања суверенитета и територијалног интегритета држава чланица, као и поштовања демократских начела и уважавања заштите људских права.


Ж) Косово и Метохија

Потписивањем Кумановског војно-техничког споразума и потоњом Резолуцијом 1244/99 ОУН, Србија се нашла у положају, да у једном међународном документу има признат суверенитет над својом јужном покрајином. И ништа више. По окончању агресије НАТО пакта, српски народ је доживео геноцид и етноцид од стране шиптарске националне нањине, подржаване на сваки начин, од стране САД и њених савезника. Штавише, дошло је до самопроглашења тзв. независности косовске државе од стране шиптарске националне мањине, исто тако подржане, од водећих западних држава. При томе, од истих тих држава постоји константан притисак да и Србија призна то стање.

Србија никада неће признати то стање а удружење "СРПСКИ ОДГОВОР" ће учинити све што је у његовој моћи, да Србија поврати пуни суверенитет над Косовом и Метохијом и омогући протераним припадницима свог народа да се врате на своја огњишта. Никада нећемо признати и прихватити, било чије интересе осим српских у односу на део своје јединствене и суверене територије. Постоје интереси око којих се у међународним односима преговара и траже компромисна решења али постоје и интереси око којих нема преговора.

У току агресије а и после ње, Србији је нанета огромна материјална штета и погажени су сви принципи међународних правних начела. Србија ће условити даљи развој односа са земљама, које су извршиле агресију на њу, захтевом за надокнаду причињене штете, у пуном обиму.

Србија неће дозволити да на њеној територији, поједине земље, имају две амбасаде. Поштујући међународне конвенције о дипломатским и конзуларним односима, Србија ће условити, да земље које имају два дипломатска представништва на њеној територији, једно од њих, по сопственом избору, затворе.

Србија ће се доследно залагати за поштовање Резолуције 1244/99 ОУН и захтевати да се, у складу са њом, врати контигент њених војно-полицијских снага на територију Косова и Метохије.

Србија ће на сваки начин, свим средствима, помагати преостале припаднике српског народа који су опстали на Косову и Метохији.


З) Српска држава

Национална држава

Суверена српска држава треба да буде заснована на поштовању неповредивости личне и приватне својине, неповредивости станишта и породице, суверенитета српског народа и поштовања људских и грађанских права која су формулисана Повељом Организације уједињених нација 1948.године и Конвенцијама о политичким и социјално-економским правима Организације уједињених нација из 1966.године.

У конципирању основа уставног уређења полазимо од културно-историјског наслеђа карактеристичног за српски народ, а пре свега од начела саборности које садржи појмове: братство, солидарност, племенитост и једнакост.

Нашој стварности и потребама примерена је национална држава српског народа са којим равноправно живе и грађани, припадници других народа и етничких заједница, чија су права заштићена по највишим међународним стандардима до нивоа реципроцитета тамо где матична држава мањине има на својој територији српску мањину. На територији српске државе Срби нигде не могу бити третирани као национална мањина.

Држава штити своје грађане од свих видова менталне манипулације што значи, оних облика деловања на људску свест која појединцу и заједници умањује или укида способност вршења избора.

Држава штити своје грађане од испољавања свих видова расне, националне и верске нетрпељивости, што је мотивисано не само жељом да се заштите мањине, већ једнако и већински народ који је на својој територији споља и изнутра вековима угрожаван верском и националном нетрпељивошћу, геноцидно-етноцидних намера и последица. Она такође штити и заступа, у оквиру међународног права и својих могућности, своје држављане ван сопствене територије, као и право српског народа да оствари сва људска, грађанска, национална и државотворна права која су му ускраћена сецесионистичким ратовима и страном агресијом крајем 20. и почетком 21.века.

Држава, сви њени органи и институције, свим законским средствима спречавају отцепљење дела државне територије или покушаје успостављања власти на ма ком њеном делу, која угрожава државни суверенитет као и удруживање са тим циљевима.

Досадашња пракса којом је било могуће да највиши државни органи, као што су Скупштина Србије и Председник Републике изгласају, противно важећем Уставу, да стране окупационе снаге, запоседну део територије суверене српске државе (Косово и Метохију), без обзира на угроженост ратном претњом, више неће бити могућа. Уколико се рат и губи у неком тренутку, непријатељу се не признаје право господства а борба за очување територијалне целокупности и српског народног суверенитета су обавезе за сва времена.

Исто тако ће се прекинути и са праксом афирмације локализама коју су наши противници до сада обилато користили, оличених у захтевима за територијалним аутономијама, федерализацијом и конфедерализацијом државног простора.

Српска држава може имати само једног председника, једну владу и једно уставотворно и законодавно тело.

Подела власти на законодавну, судску и извршну, поштује се као трајна тековина цивилизованог света.

Језик и писмо

Службени језик у српској држави је српски и његово писмо ћирилица. Српски језички стандард исписује се ћирилицом екавски или ијекавски. У службеној употреби поред српског језика могу бити и језици националних мањина и етничких заједница у местима у којима оне испуњавају цензус.

Скупштина Србије ће формирати посебан Одбор за стандардизацију и очување српског језика.

Испису на службеном језику може се придружити и испис на другим језицима са латиничким или другим писмом (путне и друге међународне ознаке).

Председник

Држава ће бити организована као демократска и јединствена, заснована на националном и саборном принципу и председничког система владавине. Развој демократских принципа, на начин који нам је наметнут, путем вишестраначког парламентаризма води даљој разградњи и државе и нације. Водеће земље Запада и поред прокламованог начела о демократској форми вишестраначког парламентаризма, стварну власт врше у ванинституционалним центрима моћи, а извршавају путем прокламованог система.

Подела власти на законодавну, судску и извршну, остаје трајна тековина српског друштва.

Исказ тог начела, далеко прикладнији нашем друштвеном бићу, јесте председнички систем владавине, чиме би се у највећој мери онемогућили неформални центри моћи, нарасли у нашем друштву.

Председник Србије именује свог заменика у изборном циклусу. Заменик председника има сва права Председника, у случају да је он спречен да обавља своју дужност. У случају смрти или трајне спречености Председника, Заменик председника врши дужност Председника у пуном обиму, до истека мандата.

Мандат Председника траје 5 година и може се обновити.

Председник је уједно и Врховни командант оружаних снага.

Председник именује председника Владе и чланове Владе и они су му одговорни за вршење своје дужности.

Председник води унутрашњу и спољну политику, води рачуна о безбедности државе и заступа државу у оквиру својих надлежности.

Сенат

Историјски развој српског народа имао је једну специфичност, досад недовољно уочавану и тумачену. У периоду средњевековне српске државе, положај српског кмета није имао специфичности карактеристичне за запад Европе. Византијско духовно наслеђе и његова наслоњеност на античку културу и цивилизацију, прихватањем изворног (православног) Христовог учења, уобличила је духовне а тиме и културне квалитете које је изворно хришћанство проповедало.

Каснији развој српске нације, условљен је вишевековном окупацијом турске и аустроугарске империје, које су све време и доживљаване, у свести српског народа, као окупатори.

Нестанком сопствене властеле, српски народ туђу никада није прихватио и чинио је све да јој види леђа. Начин организовања друштвеног живота и артикулисања слободарских тежњи, најбоље се може видети у српском народном стваралаштву.

У савременим условима српска национална елита, на жалост није конституисана на одговарајући начин.

Српска држава треба највећу пажњу да посвети очувању свог континуитета, јер једино он, у времену даје стабилност и чврстину држави. Из Југославије смо после 85 година њеног живота изашли разбијене главе и овај наук би требало да запамтимо за сва времена.

У том смислу конституисање Сената српске државе, треба да допринесе њеном утемељењу и онемогући неконтролисано стварање центара моћи, а који су сада по правилу, контролисани од стране иностраних центара моћи. При томе се спречавају и преоштри заокрети у политици после сваког изборног циклуса. Сенат треба да буде израз континуитета, за разлику од Скупштине која изражава тренутни однос политичких снага.

Делатност Сената у миру, била би саветодавна. Основни задатак Сената је да врши процене друштвених и политичких процеса, старајући се о очувању континуитета државе и њеном напретку. У том смислу, Сенат ће изграђивати и свој стручни апарат.

Сенат државе сачињавају 24 Сенатора. Први изабрани Председник по новом Уставу,који тиме стиче и активну политичку легитимацију, предложио би именовање првих 6 Сенатора, 2 Сенатора предложила би САНУ, 2 Сенатора СПЦ, а 2 Сенатора предложила би Заједница универзитета Србије. На општенародном референдуму би се тражила сагласност народа за предложену листу. Изабраних 12 Сенатора би по конституисању Сената изабрали преосталих 12.

Сенатори се бирају доживотно. Попуна сенаторских места се врши искључиво по позиву Сената. Изузетак од овог правила је једино Председник Србије, коме је истекао мандат и који тада по аутоматизму постаје члан Сената. Стога број Сенатора може бити и већи, али се пријем нових чланова не обавља све док се не укаже празно место.

Сенат државе именује и поставља Савете општина који имају по 12 чланова.

Чланство у Сенату престаје смрћу Сенатора или губитком његове пословне способности, или уколико Сенатска већина одлучи, по посебном поступку, да неки Сенатор није у могућности да даље врши своју дужност или је изгубио достојанство.

Сенат одлучује двотрећинском већином.

Сенат предлаже Скупштини Председника и чланове Уставног суда, који се бирају на мандат од 7 година. Уколико Скупштина два пута одбије предлог Сената, долази до распуштања Скупштине и нових избора за њен састав.

У случају да Уставни суд процени да је Председник нарушио Устав Србије, или да су Председник и његов заменик спречени у обављању своје функције, Сенат привремено преузима ингеренције Председника, именујући једног свог члана за вршиоца дужности, за време док се не изабере нови Председник, односно за период спречености Председника или његовог заменика, не дужи од 3 месеца.

Председник, председник Владе, председник Скупштине, председник Уставног суда и функционери и органи државне Управе, дужни су да периодично упознају Сенат са својим радом по процедури која ће бити установљена. Они су такође дужни да се одазову и ванредном позиву Сената ради упознавања са њиховом делатношћу.

Скупштина

Највише законодавно тело српске државе је Скупштина.

Скупштина Србије је тродомна и њу сачињавају:

1. Веће грађана

2. Веће сталежа

3, Веће општина

Посланици за Веће грађана бирају се непосредним избором по већинском принципу. Кандидати могу бити појединци, политичке организације или странке са својим листама. Мандат посланика гласи на име.

Посланике за Веће сталежа бирају привредне и друштвене асоцијације. Мандат гласи на асоцијацију.

Посланици за Веће општина бирају се тако што општине бирају посланике. Општине могу формирати округе ради заједничког обављања послова и реализације пројеката који надилазе могућности једне општине а није неопходно да се обављају на нивоу државе. При томе окрузи су технолошке а не политичке целине.



Однос цркве и државе

СПЦ и српска држава сарађују у складу са светосавском традицијом не мешајући се у надлежности једна другој. Остале традиционалне верске заједнице су равноправне и заштићене у вршењу својих духовних послова у складу са Уставом државе и сопственим канонима.


И) Економски систем

Држава једнако штити власнике рада и власнике капитала, као суинвеститоре у процесу стварања нове вредности. Српским привредницима морају бити доступне све погодности које држава може да им пружи, а српски радник мора уживати сву заштиту коју држава мора да му обезбеди.

Економски систем заснован је на мешовитој државној и приватној својини и заштити интереса националне привреде. Организован је на државном планирању привредног развоја, моделовањем потражње, уз поштовање свих начела тржишне економије.

Државу треба тако организовати да, у мери у којој је то могуће, задовољи принцип самодовољности. Ово се односи, како на развој привредних потенцијала, тако и на укупни научно-технолошки развој, који то треба да омогући а који је у великој мери деградиран. Власништво странаца треба лимитирати до највише 49%, у делатностима од стратешког значаја.

Треба прокламовати политику одрживог развоја и планског капитализма. Уређивање привредног простора не треба вршити у складу са потребама Европске Уније и ММФ-а, већ у складу са сопственим. Тамо где постоје додирне тачке, треба их свакако користити.

У складу са новим технолошким а тиме и цивилизицајским скоком, сву националну енергију треба посветити развоју система телекомуникација и информационих технологија. Треба подстаћи развој софтверске индустрије, као и школовање кадрова за њу. Исто тако, на сваки начин олакшати набавку компјутерске опреме становништву и вршити обуку за њено коришћење. При томе се треба трудити да се не дозволи, сем у мери у којој је то неопходно, претерани утицај страних монопола у овој области (Microsoftи сл.) Максимално користити «Заједницу отвореног кода» и GPL (GeneralPublicLicense – Општа јавна лиценца) као најбољу могућност да се избегне монопол транснационалних корпорација у овој области и избегне нарушавање националне безбедности и приватности.

Други правац економског развоја треба да буде обнављање и развијање машинства и наменске индустрије, где већ имамо богату традицију и велике успехе. Индустрија наоружања и војне опреме је изузетно квалитетан извозни потенцијал а истовремено нам омогућава развој потребног нивоа одбране, који је квалитетан, ако је у највећој могућој мери, заснован на сопственој могућности производње.

Трећи правац развоја треба да буде у области пољопривреде и искоришћења њеног пуног потенцијала, интегралним развојем, укрупњавањем поседа, концентрацијом насеља и побољшањем путне мреже у брдско-планинским крајевима, оснивањем и јачањем удружења пољопривредних произвођача.

Како је Србија на економски изузетно квалитетном путном правцу, треба развијати саобраћај и трговину.

Пореска политика мора бити тако организована да се опорезује само новостворена вредност по прокламованој прогресивној стопи. Ићи ка постепеном укидању свих посредних пореза. Лична својина се не опорезује, само приватна.
Монетарну политику треба водити у централној банци.


Ј) Територијално планирање

Два основна ресурса која нам стоје на располагању, потпуно басплатно, су: наша памет и наша територија.

Према територији смо се кроз историју, што због објективних (најчешће ратови), што због субјективних разлога, прилично лоше односили. У новије доба наше субјективне слабости су достигле толике размере, да се тај негативни процес једноставно мора пресећи и зауставити. Неопходно је спречити даље девастирање постојеће територије. Недопустива је пракса да се, на пример, на најплоднијој земљи подижу куће, депоније, и сл.

Пажљиво и стручно територијално планирање је камен темељац за отварање могућности нашег развоја.

Територијални план мора да обухвати све савремене привредне, друштвене, безбедносне и хумане аспекте. Због драматичне измене технологија али и савремених облика и метода безбедносног угрожавања, неопходан је и нови концепт одговарајућег урбанистичког одговора. Проучавање феномена савременог друштва захтева мултидисциплинарни приступ, што отвара могућност правилног усмеравања друштвених токова. Управо територијално планирање је тај научни полигон, на којем могу и морају да буду сконцентисани сви научни потенцијали друштва.

Нарочиту пажњу треба посветити очувању животне средине и пажљиво балансирати између експлоатације природних ресурса и жеље да је очувану оставимо потомству.


К) Систем одбране и безбедности (СОБ)

Основни разлог настанка државе кроз историју био је могућност очувања безбедности њених поданика. Ово је предуслов за омогућавање свих осталих функција државе. Србија је, на жалост, остала готово без оружане силе. У сваком случају без адекватне потребама и безбедносним изазовима.

Глобализација, која се као октопод шири планетом не подразумева и глобалну сагласност. Као природни процес, подстакнута технолошким скоком човечанства, она је оличена у реализацији новог светског поретка, а спроведена стратегијом посредног наступања у форми изазивања и управљања кризама.

Историјски процеси се убрзавају и сажимају, тако да после свега неколико година овако осмишљене и вођене глобализације, без бојазни да погрешимо, можемо констатовати међународни политички хаос који су његови креатори и желели.

Површно разумевање ове констатације могло би да да за право неким политичким теоретичарима да је хаос нормално стање света. Но, да ли је то баш тако?

Досадашњи развој цивилизација имао је изразито регионални карактер. Тек развојем нових технологија и на њима засноване англосаксонске империје, долази до изразите глобализације међународних политичких односа. Улога коју су себи присвојиле САД, као самопроглашени пијемонт развоја наметнутог светског поретка, као и офанзивни наступ који је из тога проистекао, довели су до невиђеног унесрећења милиона људи широм планете.

Очигледан хаос сада наравно, констатују и творци наметнутог светског поретка, поставши свесни, да је било лакше срушити њима антагонистичке системе и њихову групацију држава, него изградити нешто ново и ефикасно. Но ово је само констатација, њима и није циљ да стварају успешна друштва. Неолиберални капитализам, је у својој основи концепт пљачке остатка планете. Да би та цивилизација била тако успешна и богата, изграђује војну армаду досад невиђених размера, неопходну да подржи ову империју. За њу су неопходна огромна материјална добра која се обезбеђују новим инвазијама (дакако, у савременим условима а не увек у класичном смислу). И тако се круг затвара.

Политички и војни врх САД крајем 70-тих и почетком 80-тих година, усвоја нову, војно-политичку стратегију, познату као стратегија сукоба ниског интензитета, и од тада ју је интензивно изграђивао и модификовао, да би је у последњој деценији 20.века широко применио као доминантан облик, у покушају успоставе новог светског поретка, односно сопствене глобалне превласти. Ова стратегија је, у годинама које су следиле, одиграла одлучујућу улогу у обарању «комунистичких режима» у бившем СССР-у и земљама «реал-социјализма», укључујући Југославију. У исто време, примена ове стратегије је подстакла унутрашње дестабилизационе сецесионистичке процесе и дириговала њима, употребом масовног тероритичког насиља, које је довело и до разбијања територијалне целовитости неколико нападнутих држава (СССР,СФРЈ). Убрзо се у пракси показало да је навелико рекламирана спремност Запада, предвођеног САД, да финансијски и на друге начине помогне, у некима од ових земаља већ започете реформе, представљала само прву фазу на путу њиховог територијалног разбијања и стављања тако уситњених делова под своју доминацију.

Тек у процесу разбијања СФРЈ, ова стратегија се први пут суочила са нежељеним отпорима који су јој успорили темпо, натерали је да покаже своје право лице, што је омогућило мирољубивим снагама у свету стратешко отрежњење од обмана столећа којима га креатори намтнутог светског поретка интензивно обасипају. Управо су се у сукобу са дуготрајним, жилавим и херојским отпором српског народа у целини, од Словеније до Косова и Метохије, исказали сви прави облици унутрашње агресије, постепено лишавани разних еуфемизама под којима су се дуго лажно представљали.

Друга Југославија је дакле разбијена, оружаним, или прецизније – терористичким насиљем изнутра, синхронизованим са претњама, притисцима и најразноврснијом иностраном подршком сецесионистичким паравојним саставима од стране Америке и НАТО алијансе, све до отворене агресије 1999.године.

Уз сва страдања, недаће и тешкоће кроз које је наш народ био присиљен да пролази од почетака сецесионистичких побуна, наметнуто нам је и потпуно неосновано, лажно тумачење најважнијих догађаја из тог периода, према којем смо још и кривци за сва зла на овим просторима. Разуме се да је лажно поимање и наопако тумачење било,и још увек је, саставни део општeг атака на српски народ.

Генерално, суочени смо са противником за кога не постоје било какви принципи, начела или норме којих би се придржавао, са којима би у проценама његових поступака, као поузданима, могли да рачунамо. Тај противник не преза ни од чега што би га могло довести до постављеног циља. У његовој свести изгледа потпуно нормално да се жртва агресије прогласи агресором, да се насилно разбијање независних држава оквалификује самораспадом, самодеструкцијом и слично, да се одбрамбене снаге једне суверене земље оквалификују као агресори у сопственој земљи а окупацијске војне формације страних сила као мировне снаге, да се дивљачко бомбардовање цивилног становништва и сва разарања назову операцијом за успостављење мира, да паравојни састави са великим процентом страних плаћеника, мафијаша и других криминалаца у својим редовима, добију име регуларних оружаних или ослободилачких армија, чак и у време кад још нема признате државе за коју се боре, да се овештали тероризам претвара у герилу, односно терористи у герилце, да се инсценираним масакрима недужног цивилног становништва граде далекосежне одлуке о геноцидним санкцијама, да се у преговорима једно потписује а одмах иза тога ради супротно, итд.

Противник са којим смо конфронтирани је такав какав је и ми га не можемо изменити и натерати да се понаша принципијелније, или поштеније. Ако шта можемо и морамо, то је, да сваки појам називамо правим именом и да у томе сви будемо доследни. Сматрамо, наиме, да исправна терминологија и научно основана тумачења актуелних друштвених и политичких процеса и догађаја, имају изванредан значај у гајењу родољубља и подизању морала у народу.

Систем одбране и безбедности(СОБ) се не може посматрати на класичан начин. Он у савременим условима обухвата културне, привредне, војне и уопште све цивилизацијске аспекте.

Методски поступци и нама сагледиви појавни облици деловања наших непријатеља нам у многоме могу помоћи у конципирању одговарајућег СОБ-а. Ово се пре свега односи на потребу успостављања јединствене Врховне команде за успостављање и даље функционисање СОБ-а на чијем је челу Председник државе. Елементи СОБ-а треба да буду: Војска, Полиција (јавна безбедност), Служба државне безбедности, Обавештајна служба, Служба друштвене самозаштите и Служба за планирање развоја.

Јачање елемената СОБ-а је од животне важности за опстанак државе. Овде је принцип ослањања на сопствене снаге пресудан за могућност постављања квалитетног безбедносног система.

Улазак у војне савезе не може бити тежња државе која жели да очува принцип суверенитета и право на сопствени развој. Војни савези су могући и пожељни само уочи и у случају рата и његовим престанком треба да престане такав савез. НАТО пакт није организација за повећање безбедности држава чланица, већ агресивна војна алијанса.

Безбедност можемо једино сами себи гарантовати и за то имамо пуни потенцијал. У том смислу преко Службе за планирање развоја треба реафирмисати научно-истраживачки рад и развој опште и наменске индустрије, где иначе имамо врло богату традицију. Српска држава мора сачувати статус регионалне силе, уколико не мисли да нестане са историјске позорнице.

У оквиру система друштвене самозаштите, треба поново изградити и систем цивилне заштите, потпуно урушен од 2000.године. У оквиру цивилне заштите, они припадници српског народа који због приговора савести нису у стању да се одазову служењу војног рока, треба тај рок да служе у оквиру јединица које ће успоставити Служба друштвене самозаштите.


Л) Друштвена надградња

Наука

Превасходни циљ друштва није стицање материјалних добара, па чак и када би хтели, то није могуће поставити као друштвени циљ. Првенствени циљ сваког друштва, укључујући и наше, је стицање знања и знања о употреби знања.

Стицање материјалних добара на појединачном и групном нивоу је само предуслов за достизање тог циља. И они су увек у међусобној вези: развој науке и научне мисли је увек као продукт производио и раст материјалног благостања. У нашој новијој историји, грубо гледано можемо уочити три «златна» периода развоја. То је крај 19. и почетак 20.века, када је српска омладина одлазила на школовање у тада најразвијеније земље Европе и ношена патриотским жаром, по повратку се школовања поставила темеље наше науке. Ту је и период између два светска рата када је руска емиграција нашла уточиште у Србији и значајно поткрепила развој науке у тадашњој Краљевини Југославији. И на крају ту је и период после завршетка Другог светског рата када је тадашње социјалистичко друштво све до средине `70-тих година прошлог века, изузетну пажњу посвећивало развоју науке, захваљујући чему можемо да трошимо и овај степен развоја који имамо, иако већ скоро 40. година ништа озбиљније у равоју науке нисмо учинили.

Улагање у развој науке је увек било на дуги рок и резултати нису одмах видљиви, али је видљиво да је, у временима када су друштво водили одговорни људи, развој науке целокупан друштвени развој подизао на виши ниво.

Не постоји ни теоријска могућност да наше друштво икада постане развијено и достигне водеће земље света, уколико се развоју науке и научног истраживања не посвети пуна пажња.

Неопходно је извршити реафирмацију сопствених стваралаца. И радници и привредници и академици и генерали и..., су наше богатство, и у стварном животу можемо само на њих да се ослонимо. Само преко сопствених стваралаца можемо

- очувати идентитет

- усвојити нова знања и технологије и привредно се развити

- сачувати државу.

Транснационалне корпорације и друштва из којих ове потичу, свој развој у 21.веку, засниваће на монополу на знање. Међународна подела рада, под њиховим вођством, мале и средње земље ставља у подређени положај и тежи да их ту и задржи. Међутим, уз сав њихов напор то није могуће, уколико код нас постоји свест о потреби да је неопходно улагати у науку, дакако у складу са нашим могућностима и потребама.

Просвета

Два века постојања обновљене српске државе (у разним формама) карактерише, као један од основних стубова и српска просвета.

Национални занос и жеља за самосталним и достојанственим животом, већ је на самим почецима ослободилачке борбе уочила животно важну потребу, просвећивања народа и његовог описмењивања. Уз све кoнтраверзе које још увек прате рад Доситеја и Вука, слободно можемо рећи да је њихово дело неодвојиво од укупне борбе за национално ослобођење и препород. Србија је у Први српски устанак ушла са неколицином писмених свештеника и усменим народним предањима. Величанствен је напор уложен да се ово стање промени и с`тога нашим прецима треба одати дужно поштовање. Крај 19.века, (значи за само две генерације) Србија је дочекала са широко разгранатим школским системом и постављеним темељима високог образовања.

Овај подухват је настављен и даље кроз живот у Југославији (некад више, а некад мање успешно). Пажње је вредна и акција спроведена `60-тих година прошлог века да се искорени неписменост, у чему се углавном и успело.

У савремено доба, темељи наше просвете постављани су углавном на основу наших и руских искустава. Не можемо се сувише пожалити на успешност тог система. Крај `70-тих година прошлог века, Југославија је дочекала са надпросечном радничком класом а наши свршени високошколци су се без проблема, а врло често и супериорно уклапали у најразвијеније земље света.

Да су материјални услови били бољи, сигурно је да би и резултати у просвети били већи. Без обзира на то, са поносом можемо рећи да је ово једна од области у којима смо били изузетно успешни.

Нашем друштву је неопходна реформа школства и његово осавремењивање, али засновано на досадашњим темељима и њиховом побољшању.

Чињеница је да се људска знања умножавају неслућеном брзином и да досадашњи ниво образовања по свом садржају није довољан да одговори захтевима будућег друштва и да ће бити неопходно продужити период образовања. Овај процес је уско повезан и са васпитањем младих нараштаја о чему ће више речи бити у одељку о култури.

Изазови наступајуће епохе (персонализације друштвених процеса) у себи садрже захтев да се на што виши ниво подигне опште-образовни ниво, зарад уско-стручног. Наиме, информатичко друштво захтева конзумента који има способност да валидно прихвати и обради прегршт информација којима је обасут. Подвлачимо реч обради, јер у противном се претвара у некритичког потрошача чије деловање усмеравају трансационалне корпорације и владари наметнутог светског поретка.

Циљ нашег друштва мора бити изградња школско-образовног и васпитног система који ће продуковати нараштаје способне да се ухвате у коштац са савременим изазовима и да им дају свој лични печат.

Васпитање треба поспешити и организовањем, за градску популацију, боравка у природи, упознавања са њом, уочавања потреба за њеном заштитом у изворном облику, свођења човека пред њеном величином на праву меру, што га приближава и Богу и другим људима, као и упознавања сопствене земље и народа, што све утиче на формирање духовно и физички, а особито етички здравих личности.

Улазимо у друштво у коме ће и сељак и зидар морати да се користе компјутером и информационим технологијама. Друштво којем тежимо је друштво у којем ће сви друштвени сталежи, моћи да међусобно комуницирају и доносе одговарајуће одлуке без претераног уплитања државе у те односе.

У персоналном друштву, стицање довољних основних и општих знања је предуслов за стицање специјалистичких знања и стално образовање до краја живота. Неће више постојати људска делатност у којој није неопходно непрекидно образовање и стицање знања у току целог радног века.

Српска школа треба да даје опште и стручно образовање, национално, грађанско и верско вастпитање.

Подухват српског друштва ће бити изградња великог броја школа, опремљених да технолошки одговоре савременим изазовима уз знатно повећање броја просветних радника у односу на број ђака.

Основно-школско, обавезно образовање, треба продужити на 9 година, с тим да се у школу полази са 7 година, чиме се избегава трауматизовање деце у најранијем детињтсву.

Средње-школско образовни ниво треба да буде гимназијског типа у трајању од 5 година, раздељених у два степена, од којих би први степен трајао 2 године и био обавезног типа, а други степен у трајању од 3 године је ствар избора. У првом степену поред стицања општих знања изучавали би се и занати по избору ученика. У другом степену вршило би се усмеравање ученика у четири основне области:

- математичко-информациони смер

- физичко-машински смер

- друштвено-уметнички смер

- биолошко-медицински смер

Средње-школско образовање завршавало би се са навршеном 21-ом годином живота, што би трабала да буде и нова граница пунолетства.

Овако едуковани ученици, били би способни да се преко специјалистичких курсева, виших школа и факултета, специјализују у својим знањима и стално прате њихов развој, али и развој у другим областима и правилно тумаче друштвене процесе укључујући се у њих. Са овако образованим становништвом се смањује могућност манипулације сваке врсте, што и треба да буде циљ нашег друштва а са друге подиже се квалитативно укупан ниво развоја друштва и његово јачање за дуг временски период.

Култура и културно стваралаштво

Култура сваког друштва је одраз стања његовог духа. Ово је теза коју ће ретко ко негирати, али се зато у ХХ веку, тумачењу културе и њених феномена углавном прилазило материјалистички, јер је духовност мисаоно била «неухватљива» и несводљива у неки систематизовани образац, мада се и то покушавало. Крај ХХ века обележио је и нови феномен, израстао на материјалистичко-дијалектичком обрасцу: «производња културе и усмеравање културних потреба». Култура је постала продукт који се конзумира а не проживљава. Ми управо и живимо у доба културних клишеа који нам се намећу и који потиру, посредним путем, слободне стваралачке импулсе.

Циљ српског друштва треба да буде подстицање развоја аутохтоних културних образаца изниклих кроз векове нашег битисања на овим просторима у сагласју са природом и универзумом и њиховим ритмовима, као и нашом способношћу њиховог тумачења.

Неопходно је вршити стално и упорно упознавање становништва са сопственом историјом и културом, чврсто се држећи истине, ма каква она била. Недопустиво је даље мешетарење сопственим традицијама и вулгаризација препознатљивог културног садржаја, као и наметање нама страних образаца.

Културна политика треба да усмерава културно стваралаштво на принципима саборности. У том смислу биће неопходно да се на нивоу Скупштине конституише Одбор за културу и васпитање који ће у сарадњи са министарством културе и другим културним институцијама, кроз законске иницијативе поспешивати културно стваралаштво, али и спречавати манифествања шунда и кича, како увезеног, тако и домаћег. При свему овоме треба остваривати пуну сарадњу са СПЦ и САНУ.

Васпитање

Проблему васпитања треба прићи много озбиљније и опсежније од начина на који се то до сада чинило. Да би се приступило изградњи васпитног канона, неопходно је претходно дефинисати морална правила. Она се дакако, односе на укупну популацију. Нашу културу карактерише снажно прожимање религијом хришћанства и његовим вредностима, тако да без улажења у културне архетипове, можемо уочити неколико битних категорија карактеристичних за наше поднебље:

- категорија једнакости (признавање права само аутохтоном ауторитету и активно опирање сваком наметнутом),

- категорија породице и старешинства

- категорија мобе и

- категорија слободе

Ова четири категорије су довољне за израду васпитног канона чију ћемо израду препустити најширем друштвеном договору свих сталежа друштва и његовим научним институцијама. Постизање најширег друштвеног сагласја сматрамо неопходним да би васпитни канон могао да постане опште прихваћен друштвени стандард чији ауторитет више неби могао да се доведе у питање.

Спорт

Спорт је у нашем добу, постао друштвени феномен у глобалним размерама. Од парадигме «у здравом телу, здрав дух», спорт је у веома кратком временском периоду еволуирао у робу за милионе конзумената на трибинама и испред телевизора. Врхунски спорт је професионализован и претворен у представу.

Наш народ воли спорт и има изузетне такмичарске резултате у врхунском спорту, док је аматерско бављење у складу са материјалним условима заступљено прилично, али не и довољно, пошто је ниво развијености аматерске спортске инфраструктуре скроман.

О стању у овој области најбоље сведоче резултати Војно-лекарских комисија, добијени приликом регрутације омладине, који указују на често недовољну физичку припрему будућих војника. Резултати нашег врхунског спорта нам олакшавају ангажовање на популаризацији масовне физичке културе, где је трајни задатак друштва, да изгради и одговарајућу масовну инфраструктуру за ове намене. У основним школама и гимназијама треба знатно повећати фонд часова физичког васпитања, поготово када се дође до могућности преласка на целодневну наставу.

Спортски савези на нивоу државе треба да буду под директном управом Министарства за спорт и развој физичке културе. Спортске репрезентације Србије треба да носе на грудима државни грб, без реклама уколико желе да репрезентују земљу из које потичу.

Спортски клубови у Србији треба да буду аматерски и професионални (уз међусобну спортску проходност). Професионални клубови треба да буду третирани као предузећа а због њихове специфичности ће се донети и одговарајући закони. Државном старању с`тога остају аматерски клубови, о чијем ће се статусу и начину организовања повести посебна друштвена расправа ради изналажења одговарајућих решења.


Љ) Социјална политика

Друштвена солидарност

Ступањем на сцену нове епохе у развоју цивилизације, засноване на информационим технологијама, поставља се пред сваку друштвену заједницу потреба да се одговори на питање: да ли жели да тој новој организационој форми да хумани лик или не, као и могућност да сноси све последице донете одлуке. Могућност злоупотребе управљачких механизама персоналног друштва се драматично поспешује. Атомизација друштвене целине у персоналном друштву, до које природно долази због самог технолошког карактера друштва, и злоупотреба те атомизације, зарад стицања управљачке моћи, новим диктатурама које су се већ појавиле или које би се могле појавити, даје неслућене могућности.

Цивилизација улази у период своје пунолетности када ће одговорно моћи и морати да доноси одлуке о свом даљем развоју. Човечанство је у свом досадашњем развоју, вођено Творцем, достигло ниво, када се од њега очекује да на себе одговорно преузме улогу свог даљег развоја и усавршавања. Руковођени изворним хришћанским начелима, том и таквом развоју имамо задатак да дамо хумани лик поштујући један од основних хришћанских постулата - једнакост пред Богом. Тиме се одређује наш задатак на земљи: припадници друштва морају исказивати пуну друштвену солидарност и братољубље, усвајајући начело да само слободно и солидарно друштво може да омогући сваком појединцу да искаже свој хумани лик, и потисне тамну страну која постоји у сваком од нас. Само је солидарно друштво, друштво слободних појединаца.

Хуманизација односа у персоналном друштву и спречавање могућности његове орвелизације је услов опстанка и даљег развоја ка достизању божанског у сваком од нас. Орвелизација је «залеђивање» развоја, без обзира на технолошки ниво на коме се друштво налази, она је негирање смисла људског развоја.

Право на рад

Како је основни смисао постојања друштвене заједнице стицање знања и знања о употреби знања, онда и сваки појединац у тој заједници полаже право на лично усавршавање и самоостварење, које је једино могуће путем рада. Рад је основно право сваког појединца а друштвена заједница је дужна да остваривање тог права омогући, под једнаким условима за све. Припадност неком сталежу не даје привилеговано право на рад у односу на неки други сталеж. У области права на рад сви сталежи су у друштву једнаки. Сталежи само омогућују специфично испољавање појединачне датости – тј. таленат и склоности појединца ка одређеној врсти осмишљене људске делатности. Не одређује сталеж припадност појединца, већ појединац својим талентом и вештинама које је радом и учењем достигао, одређије своју припадност сталежу.

Право на рад је једно од основних права из корпуса људских права а да би се његово остварење омогућило неопходна је општа солидарност заједнице у олакшавању могућности да се то право реализује.

Достојанство друштва зависи од достојанства сваког појединца у њему. Превазилажење основне класне поделе је предуслов за омогућивање достојанства друштва. Ово превазилажење се обавља путем рада. С тога је сталешко организовање српског друштва у директној функцији поспешивања превазилажења основне класне поделе а право на рад, под једнаким условима, основни инструмент којим српско друштво улази у епоху персонализације друштвених процеса.

Социјална заштита

Једно од четири основна начела саборности је друштвена солидарност.

Да поновимо још једном: у свим временима и на сваком месту, сваки појединац треба да осећа бригу нације за њега, његов развој и његову сигурност. Држава треба да води посебну бригу о немоћнима, незапосленима, браниоцима, деци и мајкама.

Заштита породице

Опште је место да је породица основна ћелија сваког друштва. За успешно очување и развој породице неопходно је обезбедити и право на станиште. Свако друштво у свим епохама је омогућавало породицама реализацију права на станиште (у складу са условима наравно).

Наше друштво се тренутно налази, што се тиче реализације права на станиште, у критичној ситуацији. Достигнути степен цивилизацијског развоја српског друштва, није на одговарајући начин пратила и политика заштите породице у општем смислу, а и у овом појединачном. С`тога полазимо од става: да сваки радно способан припадник наше заједнице, мора бити у могућности да за себе и своју породицу, за радног века, прибави адекватно станиште. Ово подразумева могућност да се сваком радно активном припаднику српског друштва омогући додела кредита за стан или изнађе друга одговарајућа могућност за реализацију овог права. Уколико се то не деси, из овог или оног разлога, друштво мора испољити социјалну солидарност и помоћи таквом појединцу, односно његовој породици, да до станишта дође.

Породица која нема одговарајуће станиште, онемогућена је у свом нормалном развоју. Ово се пре свега односи на пад наталитета а овај проблем се у нашем друштву већ драматично испољава. Доведени смо у ситуацију да у урбаним срединама у заједници живе по три, па чак и четири генерације, у простору који је сасвим неодговарајући. Истовремено је, као последица друштвеног раслојавања и све већег класног удаљавања, богатим појединцима омогућена пуна раскош заснована на неправедном принципу.

Међу питања заштите породице спадају и друга питања на која је наука већ дала одговоре, које треба третирати у нашем друштву, на принципима саборности.

Здравствена заштита

Омогућавање опште и потпуне здравствене заштите свих грађана мора бити приоритетни циљ. Уз сва посртања, социјалистички период развоја је на овом пољу остварио завидне резултате. Показао је да је општа и потпуна здравствена заштита могућа. Ако понекад и није потпуна, онда је та непотпуност равномерно распоређена на начелима праведности.

Квалитетна и доступна здравствена заштита је у директној зависности од нивоа продуктивности друштва и обрнуто. Здрав и задовољан појединац је и радно способан. С тога је и друштвено улагање у здравство и здравствену заштиту а посебно у превентиву, дугорочно посматрано и врло исплатива инвестиција. Да не говоримо о духовном аспекту који ствара укупну позитивну атмосферу у заједници у којој је тада могућ подвиг, атмосферу у којој је могућ узлет стваралачког духа, тако неопходног да би друштво напредовало.

Неопходно је стварати материјалне услове у којима је здравствена заштита становништва општа, потпуна и преко одговарајућег система здравственог осигурања доступна свима. Сваки елитизам у овој области треба укинути, као друштвено врло штетан. Приватна лекарска пракса мора бити саставни део система здравствене заштите.


М) Информисање

Информисање као посебна делатност има значајно место тако, да овом виду друштвене делатности, морамо посветити посебну пажњу с`обзиром да улазимо у епоху персонализације друштвених процеса која је заснована на информационим технологијама. Информацију, у савременом друштву, треба третирати као национално добро, у истом смислу као и руднике или водотокове и бити веома обазрив приликом њеног експлоатисања. Привредне, војне, политичке итд. информације, уколико су правовремене и тачне у директној су вези са успешношћу друштва. Такође, и монопол на информацију, односно њена доступност или недоступност, као и могућност манипулисања њоме, је чинилац са којим најразвијенија друштва света рачунају у новој епохи.

Трајно треба рачунати да ће се са спољним информационим продорима, у односу на нас, манипулисати. Само од наше способности да се ваљано организујемо, зависиће да ли ће та манипулација имати успеха или не. Усмеравање и контрола информација ће бити неопходна за опстанак и успешан развитак друштва. С тога и полуге за управљање информацијама и њихово добављање морају бити у рукама државе, а држава мора кроз инструменте које ће изградити да обезбеди да не дође до унутрашње злоупотребе и манипулације информацијама. При томе се мора осигурати реализација става да грађани имају право на правовремене и тачне информације о свим питањима која су битна за друштвени живот и да држава нема право да на непосредан или посредан начин такве информације ускрати. Развој система друштвене самозаштите, управо треба да допринесе да се могуће манипулације спрече.

Одговорност за правовремено и тачно информисање јавности, подразумева да странци у српском друштву, не могу ни у ком виду, посредно или непосредно, бити власници, сувласници или на неки други начин носиоци, ма ког вида домаћих средстава јавног информисања.

Како је информација природно добро сваког друштва, тако и српско друштво има право да суверено одлучи на који ће начин располагати тим добром.





ЗА ЦАРСТВО НЕБЕСКО У СЛОБОДНОЈ СРБИЈИ!