Зоран Контић: ОКУПАЦИЈЕ И ПЕРФОРМАНСИ

ОКУПАЦИЈЕ И ПЕРФОРМАНСИ

 

Треба ли очекивати да када се српски посланици затворе у „парламент у Приштини“ а српски грађани у Јужној Покрајини, отпочну са уличним перформансима које гледа цео свет а видимо само ми, исто учине и шиптарски заступници у Београду?

Наравно. Зашто?

Зато што је тако од 90-тих, прошлог века. Прво су на словеначки белогардејски перформанс звани: „раздруживање“, аплаузом одговорили београдски  парламентарни и ванпарламентарни белогардејци, па су потом изашли и на улице а њихове симпатизерке пред касарне. Тако је словеначким нацистима омогућено да побију разоружану српску децу, која су испуњавала наређења хрватског председника савезне владе а подршке из блокираних касарни није било.

Нешто касније, када су Туђманове ујке и ујне кренуле да допуне јасеновачке и велебитске јаме оним што је од њиховог доласка на власт 1941. па до 1991. остало од српског народа, поновило се исто. Кулминирало је 9.марта перформансом „зашто грађанац у Загребу, када може у Београду, где је Срба много више“. Режиран у Лондону и Ленглију, изведен је уз логистичку подршку управнице националног театра (уступила балкон) главном глумцу у улози новог Св.Саве (после се ошишао и обријао на кратко за улогу евро-демократе).

Резултат?

Изостао је последњи чин са певањем, клањем и пуцањем. Ондашњи крезуби студенски прочелник  то није могао да прежали, па је, приштедевши мало, за зубе и свадбу, превазишао крезубог, набавио диплому, блиндирани џип и фабрику да би постао тајкун у ишчекивању прилике да постане српски Пиноче.

Потом је уследио терористичко-муџахедински перформанс у БиХ са певањем, пуцањем и шутирањем српских глава и коначно, демократско-ослободилачко-трансплатацијско-бонбардерски перформанс на КиМ. Носилац главне улоге „милосрдни анђео“ ослободио је КиМ од Срба а преживеле су шиптарске демократе ослободиле органа погодних за трампу, „бубрег за државу“.

Све је то праћено активностима београдске усташко-белогардејско-муџахединско-балистичке коалиције у београдском парламенту и на улицама. Уродило је тиме да су сви значајни организатори, руководиоци и учесници отпора трећем геноциду над Србима у 20.веку, осуђени као злочинци  а србождерима су ослобађајућим пресудама злочини верификовани као борба за ослобођење и демократију.

Ето зато је одговор на уводно питање изразито потврдан. Док је фронта (макар и флуидног као у Трећем светском – Првом хибридном рату) постојаће најмање две стране и пет колона.

У хипердемократији 21.века, можете да бирате слободно, само немојте да се некој страни прикључите случајно или останете између. Тада ризикујете да сви „пуцају на вас“ и да страдате низашто. Живети и страдати низашта најгора је судбина.

П.С.

Откуда Шиптари у нашем Парламенту? Није реч о националној припадности, већ о професионалном опредељењу. 

 

Заменик председника Удружења "Српски одговор"

ЗоранКонтић