Зоран Контић: БРАНИОЦИ

БРАНИОЦИ

 

Сваког 24.марта од 1999.године поставља се питање: „Јесмо ли на одговарајући начин захвалили браниоцима од НАТО агресије?“

Не знам зашто. Зар нисмо могли СВЕ да их пошаљемо у Хаг а нисмо? Зар нисмо могли да их испоручимо директно у Јасеновац или Жуту Кућу а нисмо?

Зар професионалце нисмо послали у заслужене пензије а тежак и ризичан посао одбране, поверили „пријатељским“ НАТО официрима а гашење пожара партнерским руским спасиоцима?

Зар једном делу резервиста нисмо већ на двадесетогодишњицу НАТО интервенције (неко каже бомбардовања) исплатили дневнице, тако да им деца ако не тада, свакако сада имају за кифлу? Зар остали не могу да се стрпе до четрдесетогодишњице?

Зар одбијањем да свима признамо статус бранитеља, нисмо размере одбране свели на подношљиву меру тако да, упркос СНН-у и домаћим „слободним медијима“ бранитељи не могу бити проглашени агресорима који су прегазивши Косово и Метохију, заправо јуришали на Вашингтон? 

Пуковник Јефтовић на Кошарама

Тражимо ли ми и даље, као новинарка РТС-а баш на овај дан у Јутарњем програму, где смо то и када у прошлости погрешили, па је Милосрдни анђео морао на то да нас упозори, стрељајући нам дете на ноши? Јер, ако ту грешку откријемо, негде између Рачка 1999. и Косова 1389., између Лазара и Лазаревића, више је нећемо поновити. Никада се више нећемо бранити, јер ћемо са тим сазнањем увек лако наћи разлог да се предамо.

Тако ће наши бранитељи ући у историју као последњи и највећи, јер су водили последњу битку. После ње бисмо коначно били ослобођени „патолошке навике“ да у агресора не препознајемо анђеоски лик а у његовом злоделу, дело.

Зар то није довољна награда? Шта хоће ти браниоци, зар да се вазда бранимо? 

 

Зоран Контић,

Заменик председника Удружења „Српски одговор“