„ОТПОР“ КАО ТЕРОРИСТИЧКО - СУБВЕРЗИВНА ОРГАНИЗАЦИЈА

 „ОТПОР“ КАО ТЕРОРИСТИЧКО - СУБВЕРЗИВНА ОРГАНИЗАЦИЈА

 

Непосредан повод за овај текст је обелодањена вест да је српски “Отпор” тј. Од 2004. CANVAS проглашен за терористичку организацију од стране владе УАЕ. Наиме, на званичном списку терористичких организација које су објавиле Уједињени арапски емирати (УАЕ) нашла се и једна организација из Србије - Центар за примењене ненасилне акције и стратегије (CANVAS).

На том списку, налази се једна десетина организација из Европе, а међу њима су муслиманске организације из Скандинавије, Белгије, Немачке, Француске, Велике Британије И Италије.

Листу је направила влада УАЕ и складу са законом о борби против тероризма, а објављена је, како преноси званична новинска агенција Емирата WAN, у медијима у циљу транспарентности и подизања свести друштва о тим организацијама.

На листи се наводи и CANVAS, који води Срђа Поповић, чиме је окарактерисана у УАЕ као терористичка организација.

CANVAS је организација која је основана 2004. и која искуства рушења Слободана Милошевића настоји пренети другим земљама у борби против ауторитативних режима.

Терористичко-субверзивна организација „Отпор“, у америчкој стратегији „стварања и управљања кризама“, има јасно дефинисане циљеве и задатке за које примају финансијску подршку из четири извора: 1) из буџета који је Конгрес одобрио да ЦИА може користити за дестабилизацију одређених региона у новој географији рата, 2) из фондација које представљају истурене илегалне филијале ЦИА на глобалном нивоу (НЕД, УСАИД, итд), 3) од стране невладиних организација које, конкрентно у Србији, представљају центре за обавештајно безбедносне и психолошко пропагандне активности, 4) из средстава прикупљених на основу трговине наркотицима, оружјем, минскоексплозивним средствима, белим робљем, људским органима и делом оствареног профита од енергентских ресурса путем експлоатације на окупираним и привремено заузетим територијама.

Нема сумње да је „Отпор“ терористичко- субверзивна организација која је прошла (како се хвали један од њихових инструктора, амерички пуковник Хелви)комплетну обуку у камповима за припрему терориста где их оперативци ЦИА оспособљавају за преврате које касније остварују у државама где досежу стратешки амерички инереси са одликама хегемонизма и империјализма.

Све терористичке организације које је формирала америчка обавештајно -безбедносна служба, међу којима је и „Отпор“, укључене су у јединствени хијерархијски систем под непосредним руководством инструктора ЦИА на дотичном терену. Поред терористичко-субверзивне делатности, чланови „Отпора“ имају обавезу праћења, прикупљања, обраде и достављања тражених података обавештајно-безбедносног карактера лицима која их држе на вези са страним обавештајним службама, у овом случају са ЦИА и ДИА (војно-обавештајна служба САД).

Сагледавајући методологију терористичких акција „Отпора“ у току припрема и за време петооктобарског пуча, може се повући историјска паралела са доласком Хитлера и Мусолинија на власт који је у великој мери зависио од „улице“, при чему су, силеџије и криминалци у смеђим и црним кошуљама застрашивали, малтретирали и понижавали грађане стварајући лажни утисак да се ради о глобалним, „демократским“ стремљењима против „диктаторских режима“.

У свим ратовима, сукобима и превратима које су организовале и водиле САД после Другог светског рата, у разним деловима света, ЦИА је формирала, обучавала, опремала и финансирала различите терористичко-превратничке организације, почев од петоколонаша из нападутих држава па преко организованих, професионалних, терористичко-диверзантских војних формација познатих као „тајне НАТО армије“, до отворених терористичких организација, каква је Ал-Каида, и „прикривених“ попут „Отпора“ у Србији, до ИСИЛ-а који се у америчком пројекту „Велики Блиски Исток“, привремено отргао контроли и наставио своје деловање у задовољавању личних верских амбиција.

Наведене и сличне терористичко-субверзивне организације, маскиране су разнобојним именима са обавезним предзнаком „демократски“, „слободни“, „отворени“, „деконтаминирани“, „транспарентни“, „ненасилни“, „ружичасти“, „наранџасти“ итд. Тесно су повезане са невладиним сектором из кога се најчешће регрутују или, по обављеном задатку, (преврату), враћају се у исте и као „заслужни револуционари“ заузимају кључне полуге политичке, економске и безбедносне моћи државе у виду марионетског режима.

Као терористичка организација, „Отпор“ је по наређењу оперативаца ЦИА и њихових „агената од утицаја“ на терену, формирао, припремао, обучавао, организовао и непосредно учествовао у терористичким и субверзивним акцијама у Грузији, Украјини, Либији, Египту, Сирији и другим земљама које су САД планирале да их треба „демократизовати“.

У Србији, „отпорашки“ петооктобарски преврат, био је типичан пример унутрашњег тероризма којим је, фалсификовањем изборних резултата, насилно срушен легално изабрани председним државе што је послужило као увод у „демократизацију“ друштва чији је крајњи циљ био десуверенизација државе и фрагментација њене територије која је данас кулминирала привременом окупацијом Косова и Метохије и самопроглашавањем „државом“ признатом од стране окупационих снага (НАТО) и других земаља под притиском, претњама и уценама главног хегемона у лику САД.

У стратегији сукоба ниског интензитета, коју Америка спроводи и примењује у својим стратешким пројекцијама у оквиру новог геополитичког пројекта, терористичко субверзивне организације, као што је „Отпор“, користе се за дестабилизацију одређене државе или ширег региона изазивањем тзв, „унутрашњих агресија“ по моделу „удар споља снагама изнутра“.

Оваквим политичким ставом Америка жели да своје терористичке и субверзивне операције прикаже као аутохтоне акције бораца за „демократију“, при чему је „Отпор“ као „извођач радова“, преузео на себе ново обличје америчке „мирнодопске“ политике, економског подривања и медијске манипулације у Србији.

Терористичко -субверзивна делатност „Отпора“ током петоктобарског преврата била је плански организована и може се сагледати у неколико фаза. У виду уличних разносача америчке крваве демократије, „Отпор“ је применио добро осмишљену и научену пропагандну агресију, затим је, паљењем, приступио уништавању гласачких листића (при чему је зграда Скупштине испала колатерална штета), јер њихов вођа никада није заговарао изборе већ је тражио безусловну предају власти. Након тога, за потребе унутрашњег терора у виду сејање страха, мржње и освете, формирани су „кризни штабови“ састављени претежно од припадника криминалних кланова, за освајање механизама власти и полуга моћи у земљи (Грађани још нису заборавили наоружаног терористу Млађана Динкића у пљачки Народне банке). Криминалце из „Крзних штабова“ и терористе из „Отпора“ предводили су будући „демократски“ представници власти у Србији који су прво јурнули на медије, отимајући руководећа радна места и отимајући се за фотеље. Зграду „Политике“ освајали су Душан Спасојевић и Миле Луковић који ће касније од својих сабораца бити стрељани у Мељаку, а њихов дворац, ради уништавања и прикривања трагова „за успомену и дуго сећање“, бити порушен до испод темеља. Након тога, „кризни штаб“ је упао у Радио Београд, изгурао из канцеларије Главног и одговорног уредника Информативног програма Првог програма Радио Београда, Момчила Бошковића, а затим се острвио на врсне новинаре, коментаторе и водитеље, Свету Вуковића, Милику Шундића, Ану Андрић, Миладина Манојловића и потписника ових редова. (Ниједно удружење новинара до данас није нашло за сходно да бар помене ако не и рехабилитује оне колеге који су тог дана, у име „демократије“ и „људских права“, убијени тугом, неправдом, понижењем и злоречју као што су Милика Шундић, Ана Андрић и Миладин Манојловић).

Због ангажовања терористичких организација за постизање спољнополитичких циљева, Америка је, не правећи разлику између терориста и „терориста“, онемогућили да се до дана данашњег формулише јединствена међународна дефиниција „тероризма“ што је њену прокламовану борбу против „међународног тероризма“ учинила непримереном, неделотворном, скупом и бесмисленом.

Захваљујући таквом америчком ставу, многе терористичке организације попут „Ал Каиде“ и „ОВК“, преко ноћи, мењајући страну и заповедника, сходно потреби ЦИА, постајале су, од претходно терористичких до новодефинисаних „ослободилачких“ покрета.

Такође, оваквим начином формирања и ангажовања терористичко- субверзивних организација, попут „Отпора“ у Србији, Америка је покушала да избрише разлику између терористе, диверзанта и герилца и ако је у појмовно категоријалном апарату војног, правног и политичког карактера та разлика јасна и недвосмислена.

Многе стране земље, непосредно и преко својих дипломатских представника, сугерисале су властима у Србији на опасност која спутава и компромитује њену спољнополитичку активност на међународном плану, управо због постојања терористичко- субверзивне организације „Отпор“која је Србију претварила у полигон за обуку терориста и уједно у базу из које се превратници и терористи упућују у друге државе.

Вероватно због пијетета према трагично настрадалом премијеру Зорану Ђинђићу, петооктобраском миту о „демократизацији“ земље, као и подршци коју уживају од стране НАТО земаља, терористи из „Отпора“ још увек егзистирају у делу власти, опозицији, у светлу „утицајних и заслужних појединаца“, невладиним организацијама и државним структурама на штету државе и њених грађана.

Не треба заборавити чињеницу да су САД после остваривања одређених спољно-политичких циљева, а да би спречиле или зауставиле сопствену компромитацију, поједине своје савезнике у виду терористичких организација, одбацивале од себе, стављајући их на међународну листу терориста или их разбијале и уништавале методом физичке ликвидације њених вођа и истакнутих чланова и сарадника.

Можда ће и Србија, једнога дана, када буде имала сопствени, независни правосудни систем, преиспитати улоге оних, како их је назвао Едмунд Брук у једној од многих полемика о терору, „хиљаду паклених псина званих терористи који су пуштени на свој народ“.

 

Мића Живојиновић

Председник удружења „Српски одговор“