Милан Вилић: ВЕЗАНЕ РУКЕ

ВЕЗАНЕ РУКЕ

 

Његова Екселенција Председник Републике Србије обратио се јавности са циљем да јој скрене пажњу на „неодговорност“ Српске Православне Цркве коју је „приметио“ у њеном ставу о „косовском питању“.

Покушао је, наиме, да СПЦ-у стави у уста оно што из њих никада није изашло (по Информеру од 09.11.2018.) тј. да је Синод СПЦ дао изјаву о тзв. „косовском питању“. Српска Црква то никада не чини, па није то учинила ни овом приликом. Не говори о Косову (географски појам или назив за НАТО „државу“) већ о Косову и Метохији (назив српске покрајине) и не о питању, већ о проблему који се иначе зове окупација. Питање је иначе постављено 1389. а коначни одговор добијен 1913. Остао је проблем, који тражи акцију а не одговор.

Синод није нападнут свим средствима, као други председникови неистомишљеници, само је проглашен неодговорним.

Неодговорно је, међутим, на брзину решавати проблем када и сами тврдите да су вам руке везане а поготово то чинити по налогу оних који су проблем на Косову и Метохији и створили.

Какав компромис очекујете када тврдите, да ако инсистирате на свом праву на суверенитет, ризикујете више жртава него у оба светска рата? Да ли то нама наш главни преговарач прети? Или нам прети Синод?

Порука Синода заправо значи: не решавај нерешиво, док не постане решиво! У противном ћеш решити наопако у корист непријатеља и ко зна колико ћеш потом крви својих морати да пролијеш да би их убедио да прихвате пораз у борби везаних руку као компромис.

Председник често цитира изреку: „Боље сто година преговарати, него једном ратовати“. А шта је друго поручио Синод? Он се са Председником заправо слаже али се Председник изгледа, не слаже са самим собом, а Синод неодговоран?

Размотримо сада Председников „одговорни“ став као меру црквене „неодговорности“.

Његова екселенција нас не обавештава о томе, да ли компромис разграничењем, подразумева разграничење народа и националне мањине, или државе и нарко-НАТО парадржаве?

Без јасног одговора на ово питање, разговори са терористима су не само неодговорни, већ и бесмислени. Према председниковој изјави, водила би их једна страна, спремна на све у страху од губитка половине становништва и везаних руку са другом, која се не боји ни људи ни Бога, везана за НАТО. Ту је резултат унапред познат, компромиса ни на видику, па разговори немају никаквог смисла, осим ако се њима купује време да српска жаба докува без употребе најскупље, атомске енергије.

Када је реч о компромису, има ли г.Вучић у виду онај око Скадра када су владе и војске Србије и Црне Горе под ултиматумом тадашњих и садашњих шиптарских спонзора (или плаћеника) напустиле ту тек ослобођену престоницу некадашње српске државе, да би им версајским уговором потом била гарантована права Срба на српској земљи а у шиптарској држави. Од тих гарантованих права, осим оног на нестанак у тишини и без отпора, ниједно није реализовано нити касније споменуто, а био је то „леп компромис“. Шта би било, ако би овакви разговори довели до разграничења државе Србије и њеног окупираног дела?

Срби би схватили да је осамсто година вере, наде и борбе бачено а да је Србија озваничена као отворено ловиште и пљуваоница неизлечивих светских болесника. То би неминовно довело до масовног одустајања Срба од Српства, јер нико не жели да припада тако јадној људској скупини чији пристанак на јад није забележила историја. Даљи пад наталитета, бекство из нације – преверавањем, довели би Србију до тога да је растргну преверени Срби из Хрватске – Усташе, расрбљени Срби – Монтенегрини и Северомакедонци, као и Шиптари (од којих многи лепих словенских лица).

Шта ће нама оваквима – таква Србија у којој неће бити могуће да на истом месту боравимо и ми и наше душе? Према коме је то одговорно? Кога брига за такав просперитет? Где је ту компромис?

Значи ли то да је Синод одговоран а Председник неодговоран? Не обавезно. Ако Синод говори оно што мисли а Председник оно што мора, купујући време да уради једино што је исправно и могуће, у том случају сви су одговорни а у другом само Синод. Оно што је већ сада извесно је да ћемо на срећу или несрећу сазнати да ли је Председник одговоран тек када саопшти свој коначан предлог Нацији. Дотле, као мудри људи, имамо право и обавезу да сумњамо у све, дакле и у себе а и у од нас изабраног.

Синод, као мудрији од нас, то право и обавезу има у немерљиво већој мери јер баштини хиљадугодишње искуство народа, Цркве и државе и у настајању и у пропадању и у обнови. Тражио је да се на суверенитету инсистира а не да се одмах успостави силом – ратом. Нема дакле никакве ратнохучкашке неодговорности – да се не лажемо.

Црква је до Првог светског рата имала немерљиву улогу у друштвеном животу па и у државотворним, одбрамбеним, ослободилачким и обновитељским ратовима. Никада их, међутим, није призивала нити доприносила милионским жртвама. Оне су нас, не само због технологије ратовања, већ и због гурања у страну свега српског, па и Цркве зарад југословенства, први пут снашле у Првом а кулминирале у време затирања српства у Другом светском рату и после њега, под влашћу хрватско-словеначке, комунистичко-криптофранковачке коалиције.

Мудрост дакле налаже, да ставове Српске Православне Цркве критички саслушамо, али њихову одговорност не би требало да доводимо у питање зарад дневно-политичких потреба, бар док састав Синода не почну да диктирају партијски комитети, стране амбасаде или полицијски службеници као у неким суседним земљама.

 

Секретар Удружења „Српски одговор“

Милан Вилић