Милан Вилић: РАЂАЊЕ И СМРТ ЕВРОПЕ

РАЂАЊЕ И СМРТ ЕВРОПЕ

 

Бројни коментари су се појавили ових дана у Србији поводом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата у Паризу. И сви су набијени горчином и осећањем страховитог понижења које смо и као земља и као народ у целини, искусили у организацији савремених европских ниткова. И којем је својим чињењем и нечињењем допринео српски Форест Гамп. (Јер, ко зна, зашто је то добро...)

Француска и Париз, земља и град у којем је рођена савремена Европа и која је између осталих савремених тековина, изродила и савремени дипломатски протокол, дозволила је себи да се понесе онако како се нигде на планети не би понела ни најбеднија земља на њој. Као последњи дрипци и ...

Немушта бунцања нашег министра иностраних послова о значају предстојеће посете париског макарончића Србији за решавање савремених српских проблема или лудовање нашег Председника о „величанственом дочеку“ који ће српски народ приредити овој париској сподоби, превазилазе моћ поимања савременог, европског и просвећеног Србина.

Смештање шиптарске крпе у катедралу Нотр Дам, посађивање зликовца иза леђа Путина и превођење нашег Председника преко улице да има бољи поглед на свечану трибину на којој се налазе званице је, искрено, веома маштовити злочиначки подухват удружене Европе. И у симболичкој равни Србија заиста јесте и треба да буде на другој страни ове савремене европске лудости и ратних припрема које се, као тешки оловни облаци, надвијају над нашим континентом. Ко зна већ који пут, сви осим Русије су се постројили против Србије. Сви спремни да нам дубоко зарију нож. На Западу ништа ново...

Догађаји престижу један другог. У истој седмици смо имали и посету Паризу и најаву распоређивања шиптарске „војске“ на север Космета и наше величанствене маневре и покушај хапшења Груевског и покушај „отимања струје“ и ... И шта нам то говори?

Говори нам, да се пре свега треба отрезнити! Да треба ствари и појаве назвати правим именом, првенствено због нашег менталног и духовног здравља. Не може се све на свету свести на материјалну корист и профит. Постоји и духовна димензија у појединцу, постоји ваљда и нека историјска вертикала кроз коју се крећемо кроз генерације на овим нашим просторима... А постоји и косовско завештање о царству небеском наспрам „за малена царства земаљског“. Постоји и нешто што би се општим именом назвало: самопоштовање! Други ће те поштовати, увек и свуда, само онолико колико ти сам себе поштујеш... И тај кантар је важећи за сва времена!

Шта чинити?

Јасним речима: престати се удварати овој и оваквој Европи и већ једном сићи са пута којим би они волели да ми кренемо. Тамо Србима и Србији није место. И саопштити народу сву озбиљност ситуације... Мора се почети са ратним припремама и на цивилном нивоу а не само на војном. Не сме се дозволити да се грађани ове земље једног јутра пробуде у шоку од онога шта их је снашло. 1999.године смо имали још у траговима систем цивилне заштите наслеђен из СФРЈ. Сада га више немамо, а неопходан нам је ако мислимо да избегнемо беспотребна цивилна страдања. И друго, зар је могуће да психолошко-пропагандне припреме за неопходан отпор врше наши непријатељи? Зар треба да дођемо у позицију да водимо рат на два фронта: спољном и унутрашњем? Последњи је тренутак да тим послом почне да се бави наша власт. И ту је одговорност, пред овом влашћу коју имамо, немерљива са било којом другом коју она са собом носи. Само озбиљност ових прирема даје шансу могућности да рата не буде...

Постројавање у Паризу

Што се тиче макарончића: посету те сподобе свакако треба отказати. Не постоји, нама сагледива, потреба да до ње дође. Не постоји та цена користи која надмашује понижење које смо доживели. Ако пак, ови наши несрећници на власти, ипак тако нешто буду организовали, из побуда нама недокучивих, треба организовати величанствени перформанс за памћење и забаву неких будућих нараштаја који, у својим рукама, буду имали историјске читанке овог времена. Величанствени дочек који је у најбољој српској традицији историјског НЕ! Величанствени дочек на који треба да дођу сви који у Србији могу да стоје на две ноге. Овој и оваквог Европи треба свечано одржати парастос! Па нека се памти!


Секретар Удружења „Српски одговор“

Милан Вилић