Милан Вилић: ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СУИЦИД

Милан Вилић: ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СУИЦИД

 

Дошло је време да и „широке народне масе“ науче неке основне правне појмове јер их на то једноставно натерује актуелна власт. Сећам се времена телевизијских наступа бившег Председника Савеза комуниста Србије, Драже Марковића на „форумима“ које је преносила ондашња Радио Телевизија Београд (РТС). Тада је било модерно да се употребљавају стране речи и туђице јер, боже мој, човек тако буде представљен као учен и паметан. И тада су постојале окоштале фразе које су се редовно и обавезно употребљавале јер је таква била важећа „линија“. Мука у стомаку ми је била иста и тада и сада. Тада нисмо скретали са пута развоја социјалистичког самоуправљања, братства и јединства и политике блоковске неутралности. Данас не скрећемо са пута неолибералног капитализма, добросуседске сарадње са бившом браћом и војне неутралности. Ах, умало да заборавим... имамо ми још неколико тих путева са којих не скрећемо... на пример са пута у Европску Унију и са пута ка ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋЕМ СПОРАЗУМУ. Нема шта, ова власт је успела да нам натовари више путева без скретања и алтернативе од оне бивше, комунистичке!

Па да почнемо: ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ!

Сваки споразум између два правна субјекта је правно обавезујући. На пример када се купи половни аутомобил, потписује се уговор који је за уговорне стране правно обавезујући споразум. Или када купите пеглу која садржи гаранцију и то је правно обавезујући споразум јер ће једна од страна споразума трпети последице: продавац ће морати да је поправи ако је до квара дошло у гарантном року, а купац ако је разбије о зид, остаће без пегле јер тада продавац неће имати обавезу да му је поправља. Све је регулисано и сви су намирени. Правно обавезујући споразум наравно могу да потписују и државе. На пример, евентуално приступање Србије Евроазијског унији био би правно обавезујући споразум. Наравно постоје и споразуми који не морају да буду правни... На пример: два дилера хероина се договоре да размене кило хероина за одређену своту долара. То је споразум између њих двојице али свакако није правни.

Па да видимо сада шта у актуелном политичком универзуму Србије значи синтагма: ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ?

Значи, браћо Срби, обавезу Србије да преда Косово и Метохију у руке окупатору, то јест да са њиме закључи мировни споразум који долази на крају сваког рата. Сигуран сам да, ако икада дође до његовог потписивања, да ће тамо уредно стајати:

Правно обавезујући споразум о прекиду рата и нормализацији односа између Републике Србије и Републике Косово којим се регулишу... и сада иде тандара-мандара... Сигурно неће стајати само одредница ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ, да остане да виси у ваздуху, не одређујући посебно и карактер споразума.

А сада корак уназад...

ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋИ СПОРАЗУМ природно и логично проистиче и тзв. Бриселског споразума у чију суштину нећемо улазити, већ искључиво у његов карактер. Јер ово и јесте текст намењен првенствено онима који завршише Правни факултет а не научише или се праве „Тоше“ када научено треба применити у пракси. Читава српска јавност је 2014. године добила правну поуку да је Бриселски споразум политички акт а не међународни, правно обавезујући споразум. На то тумачење ставише свој потпис и тадашњи министар правде г.Никола Селаковић и судије Уставног суда Србије. Како се неки дан показало, све сам Тоша до Тоше, јер је г.Председник 24.маја 2018. рекао: „јер ако неко неће да поштује међународноправне споразуме, какав је Бриселски споразум...“.

Драги Срби, они више не знају ни да лажу како треба, па чак ни када је у питању „пресна“ лаж. То се већ претвара у свакодневна бунцања због којих, нормалном човеку их понекада буде и жао. Само привремено наравно, јер степен њихове одговорности је такав да и ако се у каријери нађу у безизлазној ситуацији и за њих такве увек постоји частан излаз: оставка. Овде пре свега мислим на судије Уставног суда јер су они ти који би својим ауторитетом, чашћу, моралношћу, стручношћу морали да буду последња брана одбране овога народа од могуће злоупотребе власти. А они су на том питању пали и стручно и морално.

Што се грбо роди, вријеме не исправи...

Треба схватити да се у дневној политичкој пракси никада не треба освртати уназад. Оно што се десило у прошлости, десило се и то се може само констатовати. Грешке из прошлости се исправљају у садашњем тренутку, политика се креира у садашњем тренутку за неку пројектовану будућност. Ми живимо сада и овде. Грдити претходнике због њихових грешака је потпуна бесмислица и потпуно бескорисна работа. Ако је постављено злонамерно питање (по свом карактеру велеиздајничко јер се у стручност и упућеност у проблематику оних који су га састављали не може сумњати) Међународном суду правде, не значи да сада треба сести и кукати, већ видети како се из те ситуације извући. Да смо нормална држава, због таквих и сличних работа тужилаштво би имало пуне руке посла а Забела би морала да шири капацитете. Актуелна власт нас, на жалост, извлачи тако што потписује Бриселски споразум, то јест, још дубље нас гура у понор. На сву срећу, једна од страна потписница тог споразума не испуњава своје обавезе, па Србији то даје за право да га прогласи неважећим. На жалост, ни то се не дешава.

Да се сада опет вратимо ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋЕМ СПОРАЗУМУ

Узмимо за пример спор око Курилских острва између Русије и Јапана. Јапан је у Другом светском рату био потпуно потучен и потписао са Америма безусловну капитулацију. Није могао да мрдне. И такав какав је био, није потписао мировни споразум са СССР-ом, јер захтева повратак Курилских острва у свој састав. То је у многоме спречавало а и данас спречава пун развој и политичких и економских односа између те две земље. Западни притисак који Србија свакодневно трпи у вези признавања „Косова“ сведочи нам лице нашег Председника када год му потуре микрофон под нос. Ствари стоје тако да без српског потписа НЕМА независног „Косова“! Сматрам да је Србија ипак у много бољој позицији од Јапана 1945. који је имао милионске жртве, земљу преорану америчким бомбардерима + две атомске.

Буде ли дошло до потписивања ПРАВНО ОБАВЕЗУЈУЋЕГ СПОРАЗУМА који ће практично бити уговор о поклону за магловита обећања Запада о уласку у Европску унију, биће и треће на жалост, само што ће после тога бити и куку и леле! То ће бити акт велеиздаје који ће по свом обиму и карактеру бити незабележен у историји свих српских издаја! Акт за који неће бити аболиције ни персоналне, ни политичке, ни историјске.

Крај овог текста ће на жалост, имати и треће на жалост: Читаву причу води бивши студент генерације Правног факултета.

 

Милан Вилић,

Секретар Удружења "Српски одговор"