Милан Вилић: Да ли је ово почетак новог грађанског рата између Вашингтона и Лондона?

Да ли је ово почетак новог грађанског рата између Вашингтона и Лондона?

 

Данас свет све више личи на шаховску таблу, на којој у правилу, бољи шахиста односи победу. Својевремено је Бжежински, главни идеолог светског глобализма упоредио свет са шаховском таблом. Као што данас видимо та партија шаха је изгубљена и данас поене освајају неки нови играчи.

Прве фигуре на тој табли је почео да помера Реган. Да ли за барем један сегмент те игре и ми имамо шахисту? Српског!

Шаховска табла

Већ је постало опште место међу аналитичарима да је на светској сцени велико престројавање главних носилаца политичке моћи, како већ етаблираних, још и више новопридошлих. Наравно, на тачкама додира постаје прилично вруће. Ми ћемо се фокусирати на Сирију, Балкан и Украјину, све време водећи рачуна да из видокруга не изгубимо ни Северну Кореју, Иран, Пакистан, Либију, Венецуелу... има их још.

Наравно, почињемо са САД јер су оне суштински генератор нове светске кризе, која од пада Берлинског зида добија на свом замаху и интензитету. Америка је у преиспитивању... суштинском и дубинском. На јавној сцени не постоји ништа што би могли детектовати као јавни план њихове „перестројке“. До закључака можемо доћи само на основу појавног и образаца понашања и деловања, овог у историји незапамћеног, центра моћи. Нема никакве сумње да је на унутрашњој политичкој сцени САД-а, велики сукоб са последицама које су посматрачима још несагледиве. Ипак, у овој фази, већ можемо доћи до обриса слике. Можда за најозбиљније параметре можемо узети оцене Стива Бенона, човека који је водио победничку кампању Доналда Трампа на прошлим изборима: у САД мора доћи до прерасподеле богатства, иначе ће доћи до револуције (парафразирам) и да је за САД потребно радикално реструктурисање (парафразирам) као последица надолазеће финансијске кризе (парафразирам). У чему се састоји Трампова борба против „вашингтонске мочваре“  (или како је његови противници називају „дубока држава“ да би је приказали моћнијом него што јесте). Ми би рекли наднационалних центара моћи изграђиваних од стране финансијских олигарха Запада у последња три века? Утисак је да је на делу покушај спашавања САД-а од стране „америчких патриота“ оличених у војним и индустријским центрима моћи чији су аналитичари дошли до закључка да постојећа глобализација, на начин на који је конципирана, неминовно води у понор и САД и остатак света. Неки су већ приметили да је на делу сукоб између глобализма и америчког империјализма. Глобализација која је у пуном замаху последње две декаде, показала је целом свету своју бруталност и своје наказно лице. При томе је основни инструмент наметања њене воље, била америчка батина оличена у Оружаним снагама САД-а уз груба кршења повеље УН и међународног права. Батина коју су користили када год су хтели и где год су хтели, не хајући за амерички државни интерес и последице које то коришћење оставља на друштвену атмосферу самих САД. Последица је наравно морало бити а основна је да је то произвело долазак Доналда Трампа на власт у Белој Кући. Ради веће прецизности и избегавања општих констатација, које се јављају код оних који се баве описивањем друштвених процеса најчешће због неупућености, морамо рећи да сваки друштвени систем, локални или глобални, мора имати своје вођство. Не постоји функционални спонтанитет... То једноставно није могуће. Глава тог процеса је оличена у енглеској Краљици а главни управљачи се налазе у САД (Рокефелер и братија) који су и најмоћнији а терцира им европска стара буржоазија, пре свега у земљама „старе Западне Европе“ (Шпанија, Холандија, Француска, Немачка, Италија, Шведска...) која је у својој маси бројнија од америчке. Они и представљају стуб Европске Уније и глобалног финансијског концепта којим управљају америчке Федералне резерве.

Сукоб америчких империјалиста који оличава Трамп и светских глобалиста које оличава енглеска Краљица водиће се пре свега на финансијском пољу. Победа Трампа је могућа само уколико групација коју предводи успе да раздвоји глобалистичку банду од њихових пара. Само власништво над светским новцем њима омогућава да раде ово што раде. Једини начин да се овај подухват изведе је изазивање краха светског финансијског система. Не постоји неки други... Тек тада на сцену могу да ступе реалне националне економије, на основу чије је снаге могуће успостављање нових валута и валутних паритета.

Некоме ово може да звучи као бунцање или научна фантастика али 0ако у овој призми сагледамо распад Совјетског Савеза и његовог Варшавског пакта, можемо да уочимо образац. Руси и Русија су пре тридесетак година били у неколико сличној ситуацији. Једноставно, та империја више није имала унутрашњих ресурса довољних за њено издржавање. Дошло је време за разлаз. Унутрашње патриотско вођство тадашње Русије је то извело плански и по етапама. Прво је распуштен Варшавски пакт а затим и сам СССР. Шта видимо после три декаде као последицу? Силовит успон војне и економске снаге Русије! Шта је било са руским сателитима? Таворе у запећку западног света чијем убрзаном распаду значајно доприносе...

Смело тврдимо да се исти процес, са закашњењем од три деценије тренутно одвија у САД-у. Ово сазнање нам омогућава да у правом светлу сагледамо Трампове предизборне изјаве... Пре свега оне које се односе на распуштање НАТО пакта и враћање индустријске производње у САД.

Читав процес у себи подразумева и промену доктрине америчке спољне политике, чврсто утемељене и гвозденом дисциплином вођене од завршетка Другог светског рата до данас.

Шаховска партија

Спољнополитичко наслеђе којим је Трамп почео да руководи је... па шта рећи, а не заплакати... Најкраће речено, то су такве брљотине и у таквом обиму да се неутрални посматрач заиста мора запитати да ли је било икога нормалног у досадашњим америчким администрацијама. Најгоре од свега што може да се деси неком политичару или политици је када поверује, да су обмане којима се служио да би остварио циљ у ствари истине. И да је трошење ресурса који су коришћени за остварење тог циља, било оправдано. На крају приче, све постане егзактно. Прво, да ли је циљ остварен, тј. да ли је дошло до успостављања светског глобалистичког система заснованог на неолибералној економској дотрини? Друго, да ли су утрошена средства враћена са одговарајућом каматом, због чега је читав процес и покренут? Без трунке задршке у промишљању, слободно можемо рећи да је одговор на оба питања – НЕ! (Према оцени самог Трампа, на Блиском Истоку је у војним кампањама потрошено око 7.000 милијарди долара!) А рачун мора да се плати...! И изнова, по ко зна који пут, посматрамо урушавање још једне у низу империја, познатих у светској историји. Само, овога пута је једна група водећих личности те империје (можда и у последњем тренутку) схватила да је пропаст неминовна и да се мора спашавати оно што је могуће спасити. А има доста тога за спасити. И опет ће се на светској позорници, у том процесу појавити егоизам дављеника који производи бруталност. Па да видимо, ко ће међу првима осетити ту бруталност на својим леђима...

На овом месту треба представити још два битна чиниоца савремених дешавања. На првом месту Русију која је, уз доста трапавости и вођена пре свега жељом да прво себе спаси од лудачке политике Запада, која је произвела исламски фундаментализам са основном жељом да се прво сатру народи из којих је потекао а потом да буде усмерен према Русији, неминовно доведена у позицију да ту борбу прошири на обуздавање и уништење и узрочника те кризе, тј. клику која је процес и започела. И тако дођосмо до Сирије одакле у практичном смислу, та борба почиње.  На другом месту је Кина, белом човеку још увек егзотична и недокучива цивилизација, чије су доктрине изграђиване кроз векове и миленијуме аутохтоног и самосвојног битисања. Цивилизација која на сваких 7-8 година дуплира своје национално богатство. Земља у којој ни њихови медији не стижу да забележе шта је све изграђено и постигнуто, одакле само мрвице тих информација стижу и до нас. Кинески економски зид је изазов какав Америка никада и нигде није имала... а ових дана се прикључује и највећим војним маневрима које је Русија икада одржала. Заиста није лако бити Американац.

Већ смо рекли да је основни предуслов могуће Трампове победе да „мочвару“ раздвоји од њених пара. Шта би то требало да значи у практичном смислу?

Одговор знамо: светски финансијски слом у којем постојеће водеће светске валуте губе своју вредност. Ово се пре свега односи на евро, па онда на долар. Као одговор на кризу, а тај процес већ увелико видимо, у Европи се власти приближавају и ускоро ће на њу и доћи, европске националистичке партије. Овај процес је директно пропорционалан дестабилизицији евро зоне изазване мигрантском кризом, подупртом економским баријерама које САД постављају европској привреди и захтевима да се обезбеде додатна средства за одбрану од измишљеног непријатеља. Интересантно је да се у овој фази дестабилизације и управљања европском кризом поклапају интереси Енглеске и Америке. Поклапаће се тачно до датума када Енглеска и дефинитивно напусти ЕУ. У Европи постоје два жаришта која овај процес могу да убрзају и дају му на интензитету: Украјина и Балкан. Смемо да тврдимо да је Украјина, са Западне тачке гледишта, потрошила свој политички потенцијал. Од ње већ полако дижу руке и остављају је Русији да реши тај проблем. Балкан има далеко већи значај: преко њега је могуће показати да ЕУ и НАТО немају капацитет да кризу реше. Нарочито, ако САД измакну тепих испод ногу постојећим актерима на политичкој сцени. Ово може произвести распад и ЕУ и НАТО-а, што је и прокламовани циљ Трампове предизборне кампање.

Шаховски потези

Полако дођосмо и до наше Србије... Ипак, пре него што почнемо да распетљавамо и тумачимо актуелне политичке потезе, треба направити једну кратку ретроспекцију.

Послужићемо се речима Председника Вучића: „Нас је убио ХХ век!“

Чињеница је: ХХ век је век српских пораза. Бруталних, крвавих, у свеукупној нашој историји незапамћених. При томе нисмо били кукавице, напротив... Смемо да тврдимо да је основни узрок нашег страдања прекид средњевековног континуитета српске државности који је онемогућио (после подизања српске револуције Карађорђевим устанком), успостављање аутохтоне српске националне елите. Догађаји нам једноставно нису ишли на руку. У просеку смо ратовали сваких 19 година... Само у ХХ веку седам пута...

Због чега је важно успостављање српске националне елите?

Најкраће речено: национална елита је свесна националног задатка опстанка и у стању је да том подухвату приђе стручно и артикулисано. При томе је у могућности да препозна и елиминише на самом почетку покушаје страних продора и вршења утицаја на политичка збивања у страном а не националном интересу. Она, по свом карактеру, мора бити социјална. Јер она је елита духа а његова афирмација је могућа само уколико је свим грађанима Србије омогућен приступ свим потенцијалима за сопствени развој. Она одбацује материјалну сегрегацију и материјалну стратификацију друштва, јер вредновање појединца на основу материјалног потенцијала, руши идеју нације и државе. Стицање материјалних богатстава је задатак свеукупног друштва а не појединаца и њиховог егоистичког интереса.

Наш нововековни историјски ход био је заснован на прегнућима појединаца и њихове способности или неспособности или пак и лоше намере да проведе срспки национални брод кроз олује ХХ века. Имали смо и Краља Петра и његовог сина, мученика Александра, потом на кратко, његовог недораслог унука и Дражу и Тита и Дражу Марковића и Стамболића и Милошевића и епизодисте Коштуницу и Тадића и на крају актуелног Александра. И сви су правили и праве једну те исту грешку... раде сами из своје главе. Сви побројани су били или јесу, свако на свој начин, изузетне личности. Дешавало се да понекад и доносе исправне одлуке... али су сви на крају завршавали са једном једином погрешном. А та једна једина је увек била стратегијског карактера. Стратегију може да донесе само посвећени, колективни ум. Вршити пројекције развоја друштва на периоде од 20-50 година не може да уради појединац, па све да је паметан као Тесла.

Шаховска стратегија

Актуелна српска политичка позиција је изузетно компликована. Компликовано је и време у којем живимо, па ово и не треба да чуди. Догађаји на светској сцени се убрзавају, компримују... тешко их је и пратити а камоли сагледати. Но, хајде да покушамо!

Дођосмо и до говора нашег Председника А.Вућића на Гази... опссс! у Косовској Митровици! Просто је невероватно да има појединаца који су у стању да, буквално сутрадан, кажу да „Вучић није рекао ништа ново и да је то још један покушај да се политиком Чеде Јовановића сачувају некадашњи гласачи СПС-а и радикала – зато поруке делују шизоидно“ (Ђ.Вукадиновић – „Нова српска политичка мисао“). На сву срећу има и озбиљнијих коментара, на пример агенције ТАСС: „Вишегодишњи напори Брисела да дође до потписивања коначног и правно обавезујућег споразума између Београда и Приштине (што би било фактичко признавање независности Косова са стране Србије) остали су без резултата.“ „Како су показали догађаји који су се одиграли последњих дана, Вучић је надмудрио све своје противнике и извукао реми из евидентно изгубљене партије“. „Управо Вучић је најзаслужнији што се Косово вратило на дневни ред у свету. Српски лидер је без грешке уловио политички моменат глобалног слома међународних односа који су били успостављени пре 30 година и вратио је Косово на листу актуелних тема. Природно, то му је пошло за руком уз подршку његових моћних савезника – Русије и Кине са којима Београд последњих година брижљиво гради партнерске односе.“

Можда је на овом месту требало поменути и реакције тзв. опозиције, али оне су толико глупаве и бљутаве да заиста не заслужују ни помињање а камоли коментарисање.

Па хајде да се позабавимо озбиљном анализом а да Вукадиновића и сличне оставимо да се даве у сопственој жучи.

Који је биланс досадашње, сада већ петогодишње политике, актуелне власти?

Бриселски споразум је полунаслеђен. Потписао га је И.Дачић а на њему и његовом прежвакавању је наставила да ради актуелна власт. Осим тога што је противуставан и политички штетан, које је практичне последице тај споразум донео? Срби на Косову и Метохији су остали без готово свих институција државе Србије. Да ли је то добро? Није. Да ли се због тога погоршао положај Срба на КиМ? Није! Подједнако је лош и сада као и пре споразума. Која је још последица? Пет година Срби живе углавном у миру на КиМ. Није било значајнијих узнемиравања. Да ли је нешто коначно решено са тим споразумом? Није ништа решено! Све је и даље отворено. Која је добит од тог споразума по српски национални интерес? Проток времена и одлагање решења!

Да видимо да ли је ово резултат осмишљене политике једног артикулисаног вођства или је стицај околности српског Форест Гампа...

Међу резултате Вучићеве гарнитуре треба убројити и одсуство, макар и у назнакама, било каквог плана привредног развоја. Једноставно је примењен клише неолибералне економије који је заснован на страним инвестицијама, пошто домаћу продуктивну буржоазију немамо па и немамо озбиљније домаће инвеститоре. Има ли у овом сегменту простора за рад? Итекако! Но, и овде можемо констатовати да, иако је образац наметнут са Запада, где је Србија морала да „подвије реп“ ,а западњаци се већ устремили да на робовској радној снази и нашим ресурсима омасте брк, чиме је то резултирало? Делимично су стране компаније и дошле али на истом том обрасцу сада се џиновским корацима приближава Кина!

Но, да се вратимо спољнополитичком положају Србије!

Од 2000.године до данас Србија не ратује! Читавих 18 година! Слободни смо да констатујемо да је од 2000.г. до 2014.године то била чиста окупациона власт која је на сваки начин гушила било какву помисао о привредном расту и развоју. Једино су домаћи зликовци добро заграбили из народног ћупа и омастили брк. Даће драги Бог да једног дана омасте и нешто друго!

Доласком А.Вучића ствари су полако, можда за неке исувише полако почеле да се мењају. Ствар је процене да ли је могло брже или не...

Сигурно не спадам у обожаваоце лика и дела А.В. Ипак, сигуран сам да сам једну ствар у животу научио: живот није црно-бели већ у колору. Нико није само лош, као што и нико није само добар.

После изгубљеног рата а ми смо га 1999.године изгубили, долази окупација. То је аксиом! Но, модерна окупација не захтева (ако није неопходно), чек поинте и уличне патроле које контролишу спровођење полицијског часа. Далеко је суптилнија али и не мање брутална. Брутална пре свега по ментално здравље нације, јер је усмерена на распамећивање. Нисмо у овоме усамљени у свету. Велики брат је ипак измишљен у Америци и тамо првобитно тестиран... Под глобалистичком чизмом пати већи део планете. Изаћи из тог оквира, за један мали народ као што је српски је епохалан подухват. Да ли се тренутно налазимо на почетку тог процеса?

Рекао бих, ДА!

Да ли при томе треба најпажљивије пратити дешавања на глобалној сцени? Да! Динамику и конкретне потезе треба добро планирати у времену. Колико смо разумели А.Вучић је прекинуо бриселске преговоре и отпутовао у Кину одакле долази са милијардама инвестиција. Да ли га у томе треба подржати и престати грдити? Свакако! Да ли га треба грдити за неке друге ствари? Да! На пример за одсуство било каквих резултата у борби против дрогирања наше нације, преко организованог криминала. Или неспособност да се на квалитетан и продуктиван начин организује наша пољопривреда. Или... има тога још пуно, али о томе можда неком другом приликом.

Време у којем живимо захтева пре свега да покушамо да нам што више глава остане на раменима и да се подвучемо „испод радара“ светских зликоваца барем на почетку великог сукоба. Да не будемо опет на насловним странама светских медија са неким новим Гаврилом на слици.

Да ли су сви ови потези А.Вучића могући без садејства са Русијом и Кином? Нису, прошао би до сада исто као и Ђинђић. Ако има оних, а има их, који не верују у памет свог Председника, верују ли у памет руског или кинеског? Нека барем толико размисле за почетак! 

 

Милан Вилић,

Секретар Удружења "Српски одговор"