КЛИНТОНАШКИ ПОКУШАЈ ОЗАКОЊЕЊА „КОСОВСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ“ ПО УГЛЕДУ НА МОНТЕНЕГРО

Најновија збивања око ткз. „косовског  проблема“ показују тренд који се готово панично сакрива од заинтересованих. Међутим, добро упућени већ годинама знају „куда плови овај брод“. А то није ни „насилни повратак Србије на Косово“, који прижељкују многе српске патриоте, нити „договорена ствар о формалном признавању ткз. „Репубљике е Косовес“, како је виде шиптарски сепаратисти. Добар пример за то је CNN-ова балканска телевизија N1. Многи су се питали због чега N1, која обухвата ткз. „српско-хрватско-бошњачко“ (кобајаги различити језици) језичко подручје, не обухвата Црну Гору (тј. сада Монтенегро), али обухвата ткз. „Репубљика е Косовес“, где је јасно већински и службени језик шиптарски. Осим тога, на мапама метеоролошких прогноза N1, границе су јасно приказане за Хрватску и БиХ, док је подручје ткз. „Репубљика е Косовес“ или утопљено у Уставом Србије одређене границе или стидљиво омеђено линијом очигледно мањег значаја од државне границе између Србије и Хрватске. Одговор за то стиже ових дана са две тако различите стране, какве су званичне САД и Милорад Додик.

Наиме, данас и многи дојучерашњи промотери клинтонашке политике САД са жаљењем и јавно констатују, како су званичне САД „постале незаинтересоване за косовски проблем, па његово решење препуштају слободном договору заинтересованих страна“, док са друге стране председник РС Милорад Додик јавно упозорава шта Србију може да снађе, у случају административног повратка отцепљеног Космета у систем државе Србије. Између осталог, да мора да прихвати и до 30% шиптарских посланика у Скупштини Србије и да Шиптару препусти једну од три кључне функције у држави као што су место председника Скупштине или премијера па чак можда и председника Републике. То значи да је на столу већ озбиљно опција некакве „реинтеграције“ отцепљеног Космета у српску државу. Ако не размишљате путем који су вам зацртали сорошијански медији, онда морате да се запитате у чијем се то интересу ради?

А да је у основи материјални интерес пљачкаша косметских богатстава, мора се мало више у времену ићи уназад. Ових дана су се у јавности појавила квалификована сведочења да је ратни злочинац Мадлен(ка) Олбрајт, тада у својству државног секретара САД, изненађујуће глатко одбила Слобину понуду у Рамбујеу да СРЈ чак уђе у НАТО. Данас је јасно зашто је ова понуда одбијена, јер без дивљачке агресије НАТО 1999.г. не би Олбрајтова и још један ратни злочинац Весли Кларк, заједно са својим клинтонашким пајтосима, могли да преузму, ЗА ЏАБЕ, рудна богатства и телекомуникације на Космету.

С обзиром да је  разбојничка клика Олбрајтова-Кларк сада остала без ослонца у званичном Вашингтону, где анти-клинтонски Трамп хоће и што пре да очисти клинтонашку „вашингтонску мочвару“ а камоли још  и да подржава њене финансијере на Космету. Зато се покушало са извештаченом журбом за потписивањем некаквог „правно обавезујућег споразума“ пре америчких парламентарних избора у новембру ове године, на којима врло вероватно побеђује Трамп, који непрестано држи предизборне скупове широм САД. Чак је и новинарима дозволио да присуствују помпезном пријему бајкера у Белој кући, као што то уобичава и Путин у свом окружењу.

Како је и та типично клинтонашки, вештачки наметнута журба за потписивањем некаквог „правно обавезујућег споразума“, прозрена пре времена, изгледа да клинтонаши сада прелазе на потпуно другачији приступ.

Наиме, још је Тадић схватио да формално одрицање од Космета значи и неминовни сукоб великих размера са сопственим народом, па је одбио ултиматум Меркелове с тим у вези и одступио са власти. Сад кад и Вучић увиђа неминовност тако нечега у случају да послуша ултиматум клинтонашког дела Запада, вероватно су у неком кругу „експерата за социјални инжењеринг“ у свету још доминантног „Тависток“ института из Лондона, закључили следеће:

Ако приморају Вучића да уради оно што им је можда обећао, клинтонци ризикују неку војну радикализацију око Космета  у коју могу, као већ и у Сирији, да се изненада укључе доминантно војно ојачани Руси, па уз помоћ радикализованих Срба, чак преотму Космет од нарко-босова Тачија и Харадинаја, али и сву опљачкану имовину од ратно-разбојничке клике Олбрајтова-Кларк. Због тога „Тависток“ вероватно предлаже „рад на дуге стазе“. И ту стижемо на историјски проверену методологију  настајања независног Монтенегра.

Хронолошки гледано, ствар почиње „саветодавним мишљењем“ Бадинтерове комисије из 1992.г. којим су намагарчени сви прави југоносталгичари у тадашњој СФРЈ. После тога је брзо уследио и позив ондашње ткз. „међународне заједнице“ свим бившим југословенским републикама да се одмах пријаве „на шалтер за пријем у УН“, што учинише сви сем Србије али и Црне Горе у којој су тада заједно владали Мило и Момир. Међутим, убрзо под притиском са доминантног Запада, тадашњи председник Црне Горе Момир Булатовић у Хагу потписа некакав акт о формалном изласку Црне Горе из СФРЈ. Пошто је ондашња политика Слобине Србије била да се из СФРЈ формално не излази, натераше тог Мому да свој потпис опет убрзо – повуче. Јер тако остаје привид постојања СФРЈ, ако су у њој остале бар још две чланице. Томе у прилог говори и куриозитет да је каснији хрватски премијер Санадер, тек 1993.г. престао да ради као дипломата у СМИП-у (министарству иностраних послова СФРЈ). Постоји још безброј оваквих персоналних примера задржавања таквих кадрова што дуже на функцијама, а ради очувања привида постојања неке СФРЈ и истовременог елиминисања из утицајне политике способних и заслужних српских кадрова.  Ова пракса се умногоме наставила и после прерастања остатка СФР у СРЈ 27. априла 1992.г. Томе је погодовала и чињеница да су кадрови „типа Санадер“ попуњавали места ткз. „реметилачких фактора“, за које су проглашавани многи квалитетни људи који су Слоби у првим годинама помогли да дође и учврсти се на власти, као што су академик проф. др Михаило Марковић, проф. др Милош Лабан, проф. др Будимир Кошутић, и др. И то све док РДБ Јовице Станишића не произведе довољно убедљивих „опозиционара“, који ће да створе ефекат тобожњег вишестраначја западног типа, а у стварности да сви беспоговорно раде за истога газду Слобу, што и данас није много велика разлика. Због тога је јасно да су претходно морали бити маргинализовани они људи који су у односу на Слобу имали своје „ја“, да би били замењени онима који су само јавно аплаудирали Слобиним одлукама, а иза леђа му радили о глави, и у свему се опредељивали једино из угла своје личне користи, па га на крају  и на Видовдан испоручили у Хаг.

Након петооктобарског пуча, Слобина СРЈ убрзо прераста у конфедералну државу „Србија и Црна Гора“, да би 2006.г., после „Лајчаковог референдума“ о независности Црне Горе, Србија морала и формално да призна отцепљену Црну Гору. Изгледа да ту методологију стицања независности клинтонашки „експерти“ сада предлажу за рецепт и код ткз. „Репубљика е Косовес“. Дакле, пошто је сада за Србе потрошена уцењивачка корпа обећања о уласку у ЕУ (прошло је безуспешно већ пунолетних 18 година) а већ се заборавила некадашња папагајаста крилатица „Пуна сарадња са Хашким трибуналом је ЈЕДИНИ услов за еуроинтеграције Србије“, уз непрестано понављану „снажну подршку еуроинтеграцијама Србије“ а из уста свих тих западних званичника свих ових 18 година. И код Шиптара се у међувремену велика већина њих већ „науживала“ своје независности у којој им много радно способних људи неповратно одлази у иностранство са српским пасошима, док је професорска пензија тридесетак евра итд.  Зато је дошло време поновне интеграције у некакву „Србија и Косово“ државу, где би Срби брзо схватили „благодети“ о којима говори Додик, док би клика Олбрајтова-Кларк несметано наставила да пљачка на Космету, сада и уз помоћ таквих саветника Владе Србије као што је ратни злочинац Антони (зликовцима се не тепа од миља са „Тони“) Блер, при чему би шиптарски сепаратисти, живећи у максималној аутономији, наставили да „мужу“ Србију на начин као што је то било до 1989.г. Због тога треба очекивати да клинтонаши ускоро почну са наметљивим медијским форсирањем „југоносталгије“, „братства и јединства“ све у срцепарајућем стилу концепта „Боро и Рамиз“ итд.

Што се тиче административног уређења такве државе „Србија и Косово“, вреди подсетити данашње руководиоце, који ону 1989.г. тешко да и памте, да је тада Покрајина Косово уставно самостално доносила своје законе из многих кључних области, и то без сагласности Републике Србије, док је Република Србија, као кровна држава, морала да за сваки свој закон има и сагласност покрајина, које су чак и формално радиле на њиховом доношењу, мада се не примењују на њиховој територији. Овај апсурд је долазио због тога што ткз. Ужа Србија (ткз. „Ужас“ ван територије покрајина) НИЈЕ ИМАО АДМИНИСТРАТИВНИ СТАТУС ПОКРАЈИНЕ. Била је и јако популарна тужбалица-ругалица „Србијо из три дела бићеш опет цела“, све док такву идиотску праксу није прекинуло усвајање уставних промена 1989.г. То је оно о чему упозорава Додик.

Милорад Додик је себе већ јавно определио за коначно стварање неке јединствене српске државе са јасно одређеним етничким границама попут Хрватске, која је чак и чланица ЕУ. Логика је ту неумољива. Кад могу Хрвати, што не би исто могли и Срби. Али...?

Још 1999.г., француски одред КФОР-а је деловањем иза кулиса сачувао српски етнички карактер Севера Косова а италијански одред симбол српске самобитности Пећку Патријаршију. Наравно, иза тога је вероватно стајао Ватикан, који не жели да му некаква муслиманска Зелена трансверзала (ЗЕТРА) територијално запречи ширење католичанства на Исток. Па Ватикан, који своје деловање планира на векове, због тога и неће да се спусти на ововремске потребе клике Олбрајтова-Кларк, те ни до данас није признао муслиманску „Репубљика е Косовес“.

То што је Меркелова против мењања граница на Балкану (нико да је пита „А јел` пре или после проглашења  шиптарске независности и отцепљења од Србије 2008.г.“), нема значаја јер је њена лична владавина ионако још кратког века. А Немци ће на крају вероватно прихватити оно што им сугерише Русија, њихов главни снабдевач енергентима, без којих они не могу. Коначно, на то је јавно индиректно указао и Трамп на последњим НАТО самитима.

Прави главни проблем је Енглеска, која од настанка модерне Србије пре два века, покушава да омете њено постојање, или бар нормално функционисање. Зато је после херојске победе у Првом светском рату, преко Југословенског одбора у Лондону онемогућено конституисање неке самосталне српске државе у етнички одређеним границама. Исто тако, крајем Другог светског рата, Енглези ускраћују подршку Србину Дражи Михаиловићу и на Вис довозе свог човека кога знамо као доживотног председника СФРЈ Тита. И поново добијамо Југославију, сада у другом паковању. И све је супротно од онога што су нас учили као Титове пионире. Дража је по свему судећи био руски човек, баш као што је и тај Тито био у суштини енглески. Дакле, од свих балканских народа, једино се Србима не да да на миру живе и развијају се у некој својој етнички дефинисаној држави. Јер у том случају на Балкану настаје трајни мир, а Енглези то не желе. Јер они вековима живе свуда по свету од мешетарења у политици „завади па владај“, пошто су одавно остали без природних богатстава, озбиљнијих производних и препознатљивих брендова, ако не рачунамо виски и тајну службу МИ6. Отуда и даље живе на рачун својих бивших колонија из којих извлаче све што могу, али и од остатка света коме не дају да на миру живи, производи и развија се. Због тога су и код нас брижљиво распоређени њихови „недодирљиви људи“ који су у свакој чорби мирођија. То су углавном они који доказано навелико краду, али никако да за то и судски одговарају.

А шта би за нас било најповољније решење тог „Косметског чвора“ ?  Пре свега ништа више не потписивати и повући све потписе са „Бриселских споразума“, под међународно јасним образложењем „да друга страна није испунила ништа од онога што је потписала“. Мислим да би нама највише погодовала методологија „бумеранга“,  тј. употреби снагу и оруђе других, „а заврши себи пос`о“. „Клин се клином избија“, каже народна пословица. Према томе, треба безрезервно отворити широм врата Русији и Кини, које саме најбоље могу и знају како ће најурити енглеске штеточине у нашим редовима. Руси, јер су нама најближи братски народ, а Енглези их баш сада „добрано задужили“ глупавом ткз. „афером Срипаљ и около ње“, док  Кинези сигурно не желе никакву проблематичну „косовску џамахирију“ на свом Путу свиле ка Источној Европи.

После тога, ми само треба да економски и војно што више јачамо а истовремено чекамо неминовни економски колапс те ткз. „Репубљике е Косовес“.  Тек кад тамошњи становници коначно сами схвате да су их „ослободиоци од српске окупације“ у ствари сурово ПОРОБИЛИ  и да их немилосрдно пљачкају уместо да их економски помажу, а како је то Србија чинила деценијама уназад и завапију за помоћи, ми треба да уђемо у реализацију реинтеграције Космета у Србију. Прво, наша строго дисциплинована војска, гранична полиција и царина треба да се тада врате на Космет у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, без и најмање помисли о некаквом „реваншу“ за 1999.г. и све после тога. Тада треба изаћи са правом понудом и широм отворити врата дотадашњој територији „Репубљике е Косовес“ и њеним грађанима који нису окрвавили руке ратним злочинима. Све оне који су носили оружје у непријатељским формацијама треба беспоговорно потпуно амнестирати уз унапред објављени поименични списак ратних злочинаца за које то не важи. Друго, треба одмах конфисковати сву покретну и непокретну имовину пљачкаша из ратно-злочиначке клике Олбрајтова-Кларк и нарко-картела, и из ње финансирати знатно увећане пензије као и плате свих државних чиновника са читавог Космета ( укључујући и све оне из сепаратистичких органа и институција) који ће се одмах интегрисати у системе државе Србије. Од тих пара још треба са бар по 10 милиона долара расписати уцене и црвене потернице Интерпола за ратним зликловцима Олбрајтовом и Кларком. Пожељно је и копирати у томе старе Американце са одредницом „тражи се жив или мртав“, за наук будућим непријатељима Србије, угледајући се на оно што су већ у светску праксу увели Јевреји за нацисте. Треће, што се тиче статуса Космета као покрајине, то треба одмах укинути и Шиптарима дати највиши степен националне мањине и права која већ имају Мађари у Србији. А свако од њих који још нема наше законито држављанство мора претходно да положи испите из познавања српског језика, културе, историје и правног система, како је то одавно обичај за аналогно у англосаксонским земљама, па затим положи заклетву са руком на Библији (или Курану)  нашем Уставу и потпише изјаву лојалности држави Србији, и тек на крају добије српска документа.

Коначно, треба применити исти принцип о „добровољној интеграцији странаца у српско друштво“ који је одавно у пракси Немачке, Француске и других који покушавају да нам соле памет о „мултикултуралности“ коју не толеришу у сопственим државама. Па кад ти Шиптари данас нису Срби, нека у наредним генерацијама постану Срби шиптарског порекла, како је то одавно одомаћено у тој истој Енглеској, Холандији, Белгији, Швајцарској, Данској, Немачкој, САД итд. који такве сопствене државотворне намере нимало ни не крију од светске  јавности.

Хазар Хазарски