ДЕМАРКАЦИОНА ЛИНИЈА НИЈЕ НИ ГРАНИЦА НИ АДМИНИСТРАТИВНА ЛИНИЈА

У јавности шиптарски сепаратисти и њихови ментори упорно намећу назив „граница“ (између Србије и ткз. „Косова“) а привидно супротно томе у Србији за исто је у употреби само нешто ублажен термин „административна линија“. Међутим, ни један ни други термин не уважава онај назив који проистиче из међународно-правне терминологије, а то је „демаркациона линија“, односно привремена ЛИНИЈА РАЗДВАЈАЊА ДВЕ ВОЈСКЕ: НАТО-агресора и југословенске војске која се НА СВОЈОЈ ТЕРИТОРИЈИ БРАНИЛА ОД НАПАДАЧА. Тај закључак директно проистиче из ткз. „Кумановског споразума“, који је само ПРИМИРЈЕ и НЕ МОЖЕ успоставити никакву границу, већ само привремену линију раздвајања двеју страна у рату.

Због тога је и огроман притисак на Србију да потпише некакав „правно-обавезујући споразум“, тј. МИРОВНИ СПОРАЗУМ (а не ПРИМИРЈЕ), којим се успоставља та линија као граница у међународно-правном смислу. По историјској аналогији, „Кумановски споразум“ из 1999.г. би био „Примирје 1918.г. у Првом светском рату“, који није дирао у субјективитет поражених сила осовине (Немачке и Аустроугарске) док би том њиховом „правно-обавезујућем споразуму“ одговарао каснији „Версајски мир“, који је укинуо Аустроугарску као државу.

Да терминологија у међународним односима није „неважна ствар“, сведоче и три примера из новије историје. Први је ратни сукоб В. Британије и Аргентине око острва у јужном Атлантику која су Британци упорно називали „Фокланди“, док су их Аргентинци ништа мање упорно звали „Малвини“. Други случај се збио почетком деведесетих година прошлог века, када се дотадашња Социјалистичка Република Хрватска ратним дејствима отцепљивала из дотадашње СФР Југославије. Тада су прохрватски елементи у српским медијима упорно наметали назив „Источна Славонија“ за оно што је Србија морала да зове „Западни Срем“. Ствар је сасвим логична: Централну Славонију нико није оспоравао као део Хрватске, па термин „Источна Славонија“ сам по себи свима у међународној јавности сугерише да се ради о хрватској територији.

Трећи пример је директно везан за ткз. „косовски проблем“, који је правилно називати „косово-метохијски проблем“. Није ни мало случајно што су шиптарски сепаратисти упорно инсистирали на називу „Косово“ и наметнули га српским политичарима и медијима још од почетка осамдесетих година прошлог века. Разлог избацивања термина „Метохија“ је то што „метох“ значи „црквено имање“ и не уклапа се у шиптарски концепт да Срба на КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, треба да буде што мање. Због тога и данас Срба баш у Метохији процентуално има настањених далеко најмање у поређењу са преосталом територијом наше јужне Покрајине.

Употребу термина „Косово“, Срби су често правдали да је то згодна скраћеница, а да је званични назив „Косово и Метохија“ предугачак. Ипак, нису умели да објасне зашто не користе примеренију скраћеницу „Космет“, која има исто 5 слова као и „Косово“, а чудили су се примедби да скраћеница за „Косово и Метохију“ може бити и само „Метохија“, јер је то примереније српском националном интересу.

Коначно, Србија је као конститутивни део тадашње СР Југославије, званично примљена у Уједињене Нације крајем 2000.г. Самим тим су УН непобитно признале да је званичан назив сада оспорене територије „АП Косово и Метохија“ а не „Косово“, на чему инсистирају Шиптари.

Оно о чему сви упорно ћуте, као и код насилног разбијања СФРЈ, јесте КО ЈЕ И КОЈИМ ПРАВНИМ АКТОМ званично маркирао дотадашње међурепубличке границе, а нарочито КО ЈЕ И КОЈИМ ПРАВНИМ АКТОМ одредио географски простор српске АП Косово и Метохија, и где је ту територија Косова, а где територија Метохије?! Јер ако су неки Шиптари прогласили ткз. „независност Косова“, када су и који су онда Шиптари прогласили ткз.“независност Метохије“?! То што Србија не користи ове огромне правне „рупе“ у шиптарској сепаратистичкој стратегији није кривица само у тим Шиптарима.

 

Хазар Хазарски