СРПСКИ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ И ИСТОРИЈСКИ ИЗАЗОВ

СРПСКИ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ И ИСТОРИЈСКИ ИЗАЗОВ

 

Непосредни повод за овај текст је излагање г.Душана Пророковића на округлом столу у Београду са темом: „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана”, одржаном 01.маја 2014. Импулсом искусног и врсног посматрача друштвених процеса, г.Пророковић је по скромном мишљењу овог аутора, дефинисао суштинска питања нашег (и не само нашег) опстанка, и покушао да пронађе разрешење тих питања.

Основна теза је дефинисана преко става да је неопходно стварање јединственог цивилизацијског православног блока народа који у свом практичном сагледавању треба реализовати кроз регионални ниво (стварање осовине Србија – Бугарска), уз очување националних интереса.

У основи свега је сазнање да ће„ Православна цивилизација ... имати нову, прихватљиву развојну парадигму и темељити се на слободи човека, као највишем принципу, а не на слободи тржишта.“ И ово је кључно сазнање за одређивање пута и изналажење метода за његову реализацију.

Посетилац нашег сајта је имао прилику да се упозна са Програмом „Српског одговора“. Подсетио бих само на део где се говори о покушају дефинисања српске саборности, па се каже да њу као највиши морални принцип чини скуп његова четири основна елемента: братство, солидарност, племенитост и једнакост, а да ће се њихова афирмација одвијати у измењеним друштвеним околностима које карактерише персонализација друштвених односа. Ово је моменат у којем долази до подударности гледишта која је била, са моје тачке гледишта и неминовност до које може и мора да дође слободан и стваралачки дух.

Истина је да ће нови цивилизацијски одговор бити заснован на слободи човека али је исто тако истина и да ће покушај поробљавања овога пута бити заснован на поробљавању човека а не народа или држава. Опредељивање ће бити тако болно да једноставно неће имати пандана у целокупној историји човечанства. Суштински ради се о коначној битки добра и зла и са наше тачке гледишта, неизвесности исхода те битке. Наравно, као и увек шансе за победу над злом које оличава западна парадигма се повећавају могућношћу дубинског сагледавања друштвених процеса а то сагледавање каже да је нов цивилизацијски изазов нарастао на развоју нових технологија, оличених у проналаску микро чипа и да је примена тих технологија довела и до атомизације друштвених односа оличених у њиховој персонализацији исто тако као што се и за компјутер каже да је персонални рачунар. Та атомизација је владаре Запада и довела у искушења да те технологије искористе тако да их злоупотребе. О томе довољно експлицитно сведочи Сноуден. Брану свему томе представља окупљање православних друштава у јединствени цивилизацијски блок који ће моћи да окупи кинеску, индијску, афричко-арапску и јужно-америчку цивилизацију у јединствени фронт победе добра над злом.

Како је код звери увек добро очуван инстикт за опасност сведочи нам и свеже иступање г.Билта који каже: „православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију“. Треба ли нам боље сведочење да је православно окупљање нужно и хитно јер контра-удар ће доћи веома брзо. Но, тај одговор, на сву срећу не зависи од Срба него од Руса. А они до сада у историји нису много грешили у давању адекватног одговора.

Сада бих се укратко осврнуо и на тезу да је у практичној реализацији православног окупљања неопходно извршити и регионално организовање, што у нашем случају значи стварање осовине Београд – Софија. Стратегијски гледано тај савез је био још давно неопходан али до њега никада није дошло. Напротив, дошло је до жестоких међусобних сукоба и крвавог трага у нашим односима који нам отежавају могућност зближавања. Не верујем да ће Срби и Бугари икада самостално доћи на идеју да своје међусобне односе преиспитају тако да у будућности буду конструктивни и на заједничко добро. За такав подухват је неопходно постојање развијене и утемељене националне и просветитељске елите која има времена да се међусобно преиспитује и пропитује. А ми времена немамо а немамо ни тако конститусане елите у нашим земљама које би биле у позицији моћи. Кључ је и овога пута у руским рукама. Само је њихова медијација могућа и неопходна ако се жели да се ови процеси убрзају и доведу до жељеног исхода. Наравно ова тема сама за себе захтева много више од појединачних осврта и наша је жеља да се овоме посвети посебна пажња јер разрешење српско-бугарских односа може дати сасвим једну нову димензију свим политичким векторима који сада притискају Балкан.

Овде ћемо се осврнути и на потребу сагледавања српских националних интереса у претпостављеном процесу повезивања православних народа. На овом месту се ни г.Пророковић није довољно експлицитно изјашњавао нити дао нека конкретнија виђења ове проблематике. Наш став би био заснован на праву народа на самосвојност и сувереност која је, између осталог дефинисана и аутокефалним православним црквама. Наиме, могу се на равноправној основи договарати и међусобно уважавати само историјски народи а не и они које је измислио Запад и Ватикан ради спровођења принципа завади па владај. У том смислу „Српски одговор“ дефинише постојање Срба – Православаца, Срба – Католика и Срба – Муслимана. И овде онда долазимо у проблем: ако тежимо окупљању у православну цивилизацију, како у њу укључити Србе – Католике и Србе – Муслимане. Сматрамо да је ово веома озбиљно питање које тражи и веома озбиљне расправе до изналажења најмудријег решења. А без тог решења не можемо на озбиљан начин ући у причу о стварању Православне Цивилизације.

Пуно несрвшеног посла стоји пред нама Србима и том послу треба прићи што пре. Време нам заиста цури и нико нам нeће бити крив за нове несреће које нам се могу сручити на главу ако сами ништа не предузмемо да их превазиђемо.



Милан Вилић, секретар удружења „Српски одговор“