Срђан Воларевић - КУКАВИЧЛУК ИЛИ МАЛОДУШНОСТ КАО ТЕМЕЉ ЖИВОТА

Срђан Воларевић, по образовању филозоф, објавио је бројне романе, приповетке и есеје. Бави се и књижевном и ликовном критиком и историографијом. Пред вама је његов оглед о српском кукавичлуку и српским духовним јадницима који непрестано у наше народно ткиво уносе панику и дефетизам у времену које захтева јунаке и подвижнике. Редакција сајта вам најтоплије препоручује овај рад који, иако осврт на само један делић српске драме, може да вам помогне да и целину вреднујете и промишљате широм отворених очију. 

 

Кукавичлук или малодушност као темељ живота

Лично сам гледао и уверио се у то да наркоман не размишља, не расуђује и не закључује, а још мање да дела као они који наркомани нису,   чиме и само његово казивање није ни налик онима који ни такозване лаке дроге не користе чак ни за викенд. Слично уверење стицао сам и при упознавању болесних, од неке душевне болести, уобичајено шизофреније, веома честе у Београду, или код неких блажих патолошких облика поремећаја душе – да су њихова вредновања живота сасвим измештена, па самим тим и понашање, у односу на оне који не болују од тих болести. Мада огромна већина оних које гледах (поприлично времена и углавном по болницама) како болују од других болести, сасвим мењају своје мишљење, виђење себе и понашање и однос према другима. Нешто слично дешава се и под дејством алкохола. У групу болесних убрајам и оне са сексуално изопаченим усмерењима, да и њихова вредновања живота су условљена управо тим њиховим животним правцима. Томе можемо придодати и разне социјалне групације, као Цигане, или одскора љубитеље паса и животиња, или бициклисте, или Жене у црном, на пример, али то је већ више ствар неке литерарне опсервације, а мање условљеног рефлекса, залуталог у нарав, као што је стање изазвано болешћу.

Реч је, дакле, о људима чија душа не ужива у благодатима слободе, јер су по неком вишем налогу ограничени и спутани у свом трајању међу људима и пред самима собом. Наравно да има оних који веома вешто, на задивљујуће спретан начин прикривају своју болест, па се њихово представљање не може лако докучити, али и то им је узалуд – болест остаје то што је: ограда и велики испит и још веће искушење пред пуноћом живота који је и сврха наша од Бога нам дата.

И све се то некако подразумевало као редовно стање наших дана, толико да о томе се и не говори, а још мање посебна пажња да се томе придодаје. Исто као што ни комшији који је остао без леве ноге, од колена наниже, због гангрене, па му нико у комшилуку не тртља о том губитку, и не само због учтивости. И зашто би се придавала ма каква важност оном што не одржава целину у сабрању, већ, иако је нарушава, тежи да се умножи и преузме неспадајућу, неприродну, погубну  улогу разарања већине. Свако давање пажње таквим стањима сматрано је било недостојним и непримереним пренемагањем, руглом и срамотом, па је зато и сузбијано да не постане правило, односно начин понашања међу људима. Дакле, представљало је образац стида, односно доброг васпитања.

Тако је то бивало међу нама Србима до пре два или три нараштаја, али данас таква и споредна и неважна ствар све више постаје главни ток наших дана. Заборављамо здравље и окрећемо се болести, као да ће нас она исцелити и донети нам окрепљење и снагу пред унутарњим и спољним непријатељима – а не зна се којих је више.

Све су то знаци великог опадања српског народног духа и знаци изопачења српског лика живота – оног који је изнедрио хајдуке и ускоке (који се нису мирили са реалношћу), српску јуначку епику (која није имала и нема политички коректан језик), Карађорђа (који није водио рачуна о миру и стабилности у региону), комите и ослободиоце Косова (који нису трчали у Порту на потписивање споразума), победнике у Првом светском рату (који се нису обазирали на гордо и обесно мишљење Енглеза и Француза)… оног духа који је од осионог Запада у директном сучељавању 1999. направио мајмуна (јер није имао титуле академика)…

Али ето, да ме увери у исправност мог просуђивања, поново се из Српске академија наука и уметности испилео глас који би да својим угледом, правом на јавност, достојанством академика прогрми како је за Србе од суштинске важности једна болест. И све ме то потсећа на кокошке које су, упркос силним настојањима моје бабе, јаја носила негде у мраку јаруге и у драчи, заувек изгубивши их, да би после тога ипак поносно кокодакале као да су снеле златна јаја.

Та болест толико је страшна да се веома, веома тешко може познати, а још теже лечити, што је при лечењу равно самоубилачком чину. Дуго сам, годинама, мислио да је рак краљица свих болести – будући да у његовом настајању учествује приличан број учесника, бар тако тврде стручањаци, што се свеукупно своди на један сасвим погрешан коцепт живота, осим ако није у питању осиромашен уранијум. Међутим, ова болест која нам стиже из Српске академије наука и уметности, на крилима угледа једног академика, од рака међу нама Србима преузима примат краљице болести. Рак се, наиме, не може пренети, па је тиме и његово дејство ограничено на оног код кога је и установљен, али ова из САНУ, ова је преносивија од вериоле вере, или лепре, или куге. И увек напада онај организам чији је имуни систем у стању стихије и пометености, у стању инертног трајања, без одбрамбених механизама, без обзира на пол, образовања, старосну доб, социјани статус.

Наши стари су је увек именовали и на веома јасан начин указивали на лек од  те болести. Из српске јуначке епике, без прелиставања, издвајам два веома сликовита и делотворно упечатљива: не будите срца удовичка, и други: кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати.

Да, јасно ко дан, та болест се зове кукавичлук.

А наши стари добро су знали у каквом окружењу живе, са чиме се носе и како се томе могу одупрети, а да инфицирани не подлегну у првом суочавању са збиљом. Њима нису бивала потребна признања средине, нису се прсили својим делима, или да су ослонац имали у каквом иметку, или савезника код иноплемених и иноверних – али  зато су на својој страни имали силу непобедиву у личности Бога истинога, што би рекао псалмопојац: „У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човјек?“

И како се у ту душу ушуњати може опаки и заразни вирус кукавичлука!

Али на далеко добачен глас академика виче: „То што смо окружени са 40 милиона људи у НАТО-у је суштински проблем, па и решење онога што нас данас мучи“. Даље додаје да Србија после страдања у шест ратова у XX веку више нема народа и деце за седми рат, јер би тај нови рат био крај ове земље. Па затим све то поткрепљује овим речима: „Србија је данас без економске стабилности, без дефинисаних граница које се отварају на све стране. Поново је покренута прича о граници са Хрватском, која ће једног дана бити јако озбиљна, јер је ту скоро па реч о замени територија. Ваљало би да учинимо све да нас неко не испровоцира да не уђемо у нови рат“.

Наизглед речи су ово врло брижног и забринутог Србина па уз то и академика. Та забринутост одлази тако далеко да је у стању и да сагледа будућност, што је, мора се признати, нарочит дар којим располажу само одабрани међу људима. А уз све то чини се да овај академик има веома, веома утемељено знање о српској души, што га је и навело да изрази своју дубоку забринутост и бојазан.

И све то тако изгледа, а уз углед који прати лик и дело овог академика, тако се и прихвата и као радио-телевизијски талас на свим фреквенцијама шири по Србији – и ето епидемије.

Али кад се мало одмакнемо од ових овако драмски потресно изречених мисли, видимо да су изговаране из мишје рупе, да не одишу слободом пред којом и најдаљи хоризонт бива пред носом. Видимо да је лажна академикова брига над Србијом и Србима. Видимо да је он  отуђен од народа па га зато с том својом бригом и помиње, јер његова брига происходи из оне будућности коју му представља његов кукавичлук. А кукавичлук увек и безусловно брише наду и као редован животни ток уводи очајање, што је и директна препорука овог академика, како он рече, у овим тешким, турбулентним светским приликама. И у самој ствари кукавичлука он дрхти над самим собом, па би да то подели са Србијом.

То значи да кад Шиптари следећи пут буду насртали на који манастир на Косову и Метохији, да се лепо измакнемо, да их ни на који начин не изазивамо, као и у случају да их не ометамо ако узму поново да убијају Србе у пољу, а кад Хрвати затраже корекцију граница на Дунаву, да их лепо замолимо да подигну граничне прелазе на левој обали, па им у томе и помогнемо, материјално…  и тако даље, и даље, јер смо мали народ који реалном дипломатијом и мудрошћу можемо опстати у „врлинама које имамо само кад се кајемо“.

Не знам да ли ме више обузима туга или срамота када видим до којих плодова стижемо идући трагом кукавичлука, до каквог бунцања и небулоза! Али он је академик, у неку руку духовни стуб Срба и Србије, и његово дело то тврди. А ми знамо, од доброг дрвета, добри плодови…

Срђан Воларевић