Србија и ЕУ – у такту будућности

 

У години која је за нама догодили су се „брегзит”, победа Доналда Трампа на изборима у САД, драматични обрти на релацији Москва–Анкара, промена односа снага у Сирији и, са нешто дискретнијим одјецима у међународној јавности, у септембру је донета Атинска декларација. Овај документ потписало је седам шефова држава или влада медитеранских земаља чланица ЕУ, а као кључна порука истакнуто је да је „потребна другачија Европа” о којој ће се говорити са моралног становишта и чија ће будућност бити ,,заснована на великим идејама”. Атински самит први је витални рефлекс званичника ЕУ на очигледне промене у карактеру света и раздобља у којима живимо.

У првој историјској фази идеја европског обједињавања била је настојање да се демократска друштва заштите од експанзије комунистичке идеологије. Одбрана погледа на свет и економије слободног предузетништва доминантна су ознака периода који траје до почетка распада Варшавског пакта и Совјетског Савеза. Ова крупна политичка промена покреће другу фазу у еволуцији Европске уније. Ако би се за претходну могло рећи да је дефанзивна, сада главни интерес постаје офанзива ширења на исток. Као што нас уче повесне лекције, када се пажња и енергија усмеравају на просторно ширење, унутрашња питања остају запостављена и нагризају кохезију заједнице.

Трећа фаза почиње сада! Она треба да потврди оправданост и одрживост Европске уније. Истекло је време противречностима, недореченостима, недоследностима и злоупотребама Уније (унутрашњим и спољашњим). Ово је фаза зрелости. Ако ће да опстане, Унија мора да поступа самостално, политички рационално, да генерише мир, право и поредак и да савлада једностране каприце својих чланица. То су поуке великих промена из 2016. и суштина закључака из Атине. То су циљеви које и други очекују од Уније и који остварење овог грандиозног пројекта виде као цивилизацијско достигнуће и свеопште добро. Ако је кантовски „вечни мир” једини разумни и коначни циљ после два светска рата и вишекратног додиривања неповратног амбиса у последњим деценијама, онда је политички и геополитички јасно да је уједињена Европа темељ без кога се такав мир не може изградити. Она је природни мост између Истока и Запада и ако као самостални субјект покрене сусрет са Русијом, отвара се суштински нова ера човечанства. И у нечему је евроцентричност објективно утемељено становиште: вектори главних сила које творе стил и културу нашег доба, елитну и популарну, пресецају се овде – од Монеа, Тарковског, ФК Ливерпула, Мана и Далија до – Ролингстонса! Између такве Европске уније и Србије не постоји ниједан неспоразум.

Почетак друге, офанзивне фазе ЕУ пружио је прилику неким земљама да искористе своје геополитичке бонитете и да, без испуњавања строгих критеријума, постану њени чланови. Србија је имала далеко сложенију ситуацију и током распада Југославије нашла се у геополитичком дефициту. Да смо искористили први талас пријема, све би по нас испало боље, а и ЕУ би избегла доношење неких одлука које ће колико сутра желети да заборави.

Како ствари стоје сада, после прошлогодишњег глобалног политичког земљотреса и на прагу нове фазе у дугом животу ЕУ? Какви су односи Србије и Европске уније у овом тренутку?

Ако изађемо из техничких оквира у којима је Србија успешни апликант и отварањем поглавља доказује своју спремност за почетак придруживања, први пут у сложеној биографији односа са ЕУ наша земља базично стоји добро. У смислу политичке логике чак иде мали корак испред: све редефиниције принципа који ће руководити међународну политику у новим околностима и које ће ЕУ морати да стави у своју агенду Србија већ четири године има као своје путоказе. Србија је одлучна на путу ка ЕУ и разуме њену историјску мисију, иако она ни међу самим чланицама није увек сасвим јасна. Србија сматра да би проширењем, Унија доказала смисао и оправданост свога постојања, посебно у тренутку пољуљаног самопоуздања. Србија не види ЕУ као инструмент за решавање билатералних проблема са окружењем у своју корист него као објективни и неутрални политички и правни систем. Србија је свесна да неговањем добрих односа и интензивном економском сарадњом са земљама из различитих „клубова” својим невеликим димензијама ипак доприноси изградњи претпоставки за један бољи свет. Такође, велика имена и бардови међународне политике шаљу јасне поруке да Русија није непријатељ и да се будући међународни поредак мора поставити на принципима сарадње, а не конфликта. Србија управо тако види будућност Европе. Најзад, у тешким годинама пропасти Југославије, наметнутих оружаних сукоба, економских санкција и медијске демонизације Србији је одговарало само да истина и правда буду водеће вредности. Ми нисмо тражили протекцију. Такав приступ припада свакоме народу и свакоме појединцу. Србија то носи у своме багажу на путу за ЕУ. Пут је трасиран!

У институцијама Европске уније и већине њених чланица већ је сасвим јасно да између принципа који одређују политику Србије у премијерском мандату Александра Вучића и принципа који ће у наредним годинама заокружити пројекат који je започео мировни прегалац и визионар Роберт Шуман постоји индиго поклапање. Као што је Николај Хартман рекао да један тон постаје музика ако успемо да предвидимо наредни, тако успешну политику води онај ко иде корак испред.

Аутор: Драгољуб Којчић

 Директор Завода за уџбенике

 

Извор: Политика