СОРОШЕВА СРБИЈА И СРПСКИ ЛОБИ

            Кажу да је народ који не извуче историјску поуку, самим тим осуђен да му се та историја понови. Нажалост, Срби су ти који брзо заборављају и још брже опраштају, па им се великодушност поклоњена некажњеним непријатељима увек враћа у виду још већег зла.

            Завршише се амерички избори. Победи већ увелико медијски осуђени Трамп, упркос до сада невиђеној систематској сатанизацији кроз ткз. мејнстрим медије, америчке, светске, па и ове кобајаги „наше“. Хрвати, Бошњаци и Шиптари, као и у Другом светском рату, изабраше и доследно следише губитничку опцију. Срби, који су једини на простору ткз. „Западног Балкана“ били и у Другом светском рату и данас на страни победника у кога је мало ко други од Балканаца веровао, остаће и сада кратких рукава. Ајде што Хрвати, Бошњаци и Шиптари прећуткују и намерно заташкавају своје катастрофалне поразе. Али зашто о томе ћуте Срби?

            Идемо редом. Пре неку годину, у јеку расних немира у САД, упиташе Боба Дилена за мишљење, па он јавно прокоментариса: „Сваки Афроамериканац осети у саговорнику Белцу, да ли му је предак био у Кју-Клукс-Клану, баш као што и сваки Јеврејин осети у саговорнику Немцу, да ли му је предак био нациста, и као што сваки Србин у саговорнику Хрвату осети да ли му је предак био усташа“. На то је група „домовинско свесних“ Хрвата, тужила због тога Дилена француском суду – и изгубила. Срби не захвалише Дилену на индиректно великој подршци, не „честиташе“ ни Хрватима на успешном „аутоголу“. Овогодишњи добитник Нобелове награде за књижевност Боб Дилен не доби од Срба ни одушевљену масовну честитку, нити се организују грандиозне трибине и пригодни концерти Дилену у част, како је то било уобичајено за многе антисрпске добитнике те Нобелове награде. Њима су хитно објављивани преводи на српски језик и широко рекламирани у медијској хистерији. Ако не рачунамо масовну промоцију тобожње Диленове „незаинтересованости“ за ово највеће светско животно признање. То што се медији Клинтонкиног спонзора Сороша и сорош-спонзорисани „културни посленици“ у Србији тако понашају, не треба се чудити, али се треба запитати зашто се тако понашају и они којима Сорош не управља? Одговор лежи на почетку овог чланка.

            И тако, пошто је изостала масовна „честитка“ Клинтонкиним Хрватима на историјском поразу њима омиљене србомрзачке динанстије Клинтон, Хрвати нама „честиташе“ избором ратног злочинца Готовине за функционера њиховог Министарства одбране. И још хрватски премијер Пленковић то јавно промовише коментаром „ да Срби не треба да се љуте, јер се ради о врхунском војном стручњаку“. Дакле, ако због аргентинског Папе нема беатификације ратног злочинца Степинца, онда промовишу савременог ратног злочинца Готовину. У складу са традицијом самонегирајуће толеранције, Срби се, наравно, не љуте и тиме прећутно прихватају реинкарнацију Готовине. Нема ни протестног писма СБ УН, Европској унији нити антисрпском ткз. „Хашком трибуналу“. Чак нема ни циничне констатације „да сви остали хрватски генерали толико вреде, па су одабрали Готовину као најбољег међу њима“. Важно је да српски Парламент управо усваја закон којим се забрањује негирање геноцида, у пракси вероватно само оних који нису почињени над Србима, већ једино оних измишљених који се приписују Србима.

            Сорошева Србија и даље промовише као неминовности прихватање свих диктата из Брисела, наставак самоодрицања од српског националног интереса као врлину, а прећуткивање агресивних потеза планетарних губитника (Хрвата, Шиптара и неких Бошњака) „за гест добре воље који води споразумевању и прогресу“. Нема угледања ни на позитивна искуства других. Велики публицитет добија само наводни „референдумски пораз“ Виктора Орбана, а ни речи о томе да је он пре коју годину успешно отказао сарадњу ММФ-у, укинуо монополистичку позицију страним банкама, и  игнорисао одлуке Брисела о мигрантима иако је члан ЕУ.

            У Србији је све по старом. Ради се исто као да је сорошева Клинтонка победила а не Србима наклоњен Трамп. Пошто у Србији нико и не сме да јавно спомене потребу свеобухватног просрпског наступања код новизабраног председника САД Трампа, нема ни говора о организовању (и финансирању) од стране српске државе неког лобија, који је иначе сасвим легалан и дозвољен у САД. Ако ни због чега другог, оно због чињенице да је пред само гласање у САД, актуелни српски премијер, својим присуством на фешти Фондације Клинтон, дао јавну подршку губитничкој страни. У глобалном мешању карата, малена Србија није смела да се као држава опредељује јавно, па чак ни против зликовачке династије Клинтон.

Нема ни говора да се бар део пара противуставно одузетих од пензионера „ради фискалне консолидације по диктату ММФ-а“ бар употреби за јачање националног интертеса, уместо за цементирање монетарног ропства Србије у корист поражених сатанистичких олигарха. У Србији је и даље најомиљенија крилатица „и после Сороша - Сорош“, ваљда у складу са сумњивом анкетом да је у Србији Тито и даље популарнији од медијски фаворизованог актуелног премијера Вучића.

            Све је то већ виђено и у новијој српској историји у доба транзиције власти Стамболић – Милошевић. Наиме, Милошевић је преко Србији оданих и способних људи обезбедио себи подршку код већине тадашњих општинских комитета СК Србије и добио огромну већину на фамозној Осмој седници ЦК СК Србије 1987.г. Одмах после тога уследио је „пузајући“ контраудар тотално поражених Стамболићеваца уз помоћ антисрпски расположених снага у бившој СФРЈ као и оних изван СФРЈ. Метода „пресвлачења униформи“ је већ после 1990.г. узела толики замах, да су убрзо из Милошевићеве околине, један по један, склањани заслужни кадрови, а на њихова места долазили неспособни „такојевићи“ способни само да украду за себе лично неки профит. Ни тада није било дозвољено јавно указивати на штетност овакве праксе. Заслуге за освајање власти су негиране чињеницом да су склоњени кадрови „компромитовани у борби“ (!?), и да су нови (стари) „наши људи“, те их не треба дирати. Тек када су га ти „такојевићи“, тј. ткз. „наши људи“, после петооктобарског пуча испоручили на Видовдан хашким џелатима са лисицама на рукама, Милошевић се окренуо ка правим националним вредностима и људима.

            Према томе, тактика сорошевих бандита је више него јасна. Ометати успостављање било каквих директних или бочних веза Србије са новом Трамповом администрацијом, бар док се мало не заборави ко је здушно подржавао Клинтонку и пљувао по Трампу и док одани „сорошевци“ не пресвуку униформе у „трамповце“ и као такви понуде Трампу своје „добре услуге“ поново на штету Српског народа. А прави „трамповци“ треба ваљда, за то време, да чекају да их се сам Трамп присети и награди за заслуге за које ни не зна.

            Уместо историјске поуке, даје се на знање да је Трамп у кампањи јавно назвао Мила Ђукановића „међународним мафијашем, трговцем дрогом и оружјем“ а „вечити Мило“ и даље управља Црном Гором. То се сада релативизује промовисањем девизе „да се једно прича у кампањи а друго дешава после избора“ са јасном тежњом да је „и после Сороша – Сорош“. Тако ће и бити, ако се победници сакрију у мишју рупу и понашају као губитници.

            Веровати „да ће правда и истина на крају победити“, што је била Слобина омиљена крилатица, и пост фестум кукати „Неправда, неправда!“ као врабац Калимеро из легендарног цртаћа, већ је виђен део најновије српске историје. Ако сада пропустимо историјску шансу коју смо добили Трамповим тријумфом у САД, и седимо скрштених руку чекајући да нас се Трамп сам сети, не треба ничему добром да се надамо. Као ни после пропуштене прилике да се код Џорџа Буша Млађег, капитализује подршка америчких гласача српског порекла, који су му донели тесну победу над Клинтоновим потпредседником Гором 2001.г.

Колико год да смо ми сами себи велики и важни, тешко да смо за Трампове САД толико битни, да ће се он сам сетити да промени трећеразредне сорошевске америчке државне службенике, који сада у Србији успешно ведре и облаче. Осим ако ми сами на то не укажемо. Прича нам се бајка да је америчка спољна политика „непроменљива константа“ и да је „тешко скренути велики прекоокеански брод из малог чамца“. Али брод мења смер ако путник из чамца дође до кормилара. А он је сада г. Доналд Трамп, новоизабрани председник САД. И то изабран упркос невиђеној медијској сатанизацији и јавном противљењу великог дела естаблишмента своје сопствене странке. Немојмо губити из вида, иако се сорошеви бандити упињу из петних жила да нас убеде да су промене немогуће, да је Трамп дошао на чело највеће администрације на свету, БЕЗ И ЈЕДНОГ ДАНА У ЈАВНОЈ СЛУЖБИ, ни као изабрано нити као постављено лице. Трамп је сада и врховни командант још увек најјаче војне силе на свету, ИАКО НИЈЕ НИ ВОЈСКУ СЛУЖИО.

            Србија је исувише мала да би било ко могао да спречи таквог америчког председника Трампа, да сасвим у складу са својим темпераментом који му приписују, залепи неку жестоку шамарчину српским балканским непријатељима. Ако хоће, он то сигурно и може. Јер малена Србија није сигурно ни Русија, ни Кина, ни Немачка, чак није ни издалека важна као Британија, Француска, Италија или неко заиста значајан на светској сцени, где сигурно одлучује далеко шири круг људи код дефинисања политике САД и где Трамп не може једноставно да лупи шаком о сто и каже: „Овако ће да буде!“

            Управо је наша компаративна предност у односу на вековне непријатеље, то што је Србија малена и безначајна на светској сцени, па о промени набоље према нама може да одлучи и Трамп самостално, не обазирући се на сорошеве антисрпске дрекавце. Али да би тако и било, Србија што пре мора да формира свој организован и ефикасан лоби у САД, који ће имати стабилно финансирање. Праведно би било да се управо за ту сврху преотму она средства која је Сорош наменио за рушење Србије. Нема ништа слађе од бумеранга. И наши су преци тукли непријатеља оружјем отетим од њега.

На Аранђеловдан,

 

Хазар Хазарски