СКРИВЕНА НАМЕРА АУТОРА ФИЛМА „РАТНЕ ПРИЧЕ СА КОШАРА“

Прву реченицу овог текста пишем ћутећи у ставу мирно, чиме желим да искажем своје најдубље поштовање ХЕРОЈИМА СА КОШАРА, чија жртва јесте и остаје ОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ народу Србије. Мој даљи текст са њима и њиховим несумњивим беспримерним херојством, нема никакве везе. Напротив, желим да укажем на оне друге, који јунаштво Хероја са Кошара желе да злоупотребе против онога за шта су ти хероји дали свој живот или здравље, приказујући њихову жртву узалудном. Дакле, после двадесет година од Битке за Кошаре, наравоученије за данашње време, које желе наметнути аутори филма „Ратне приче са Кошара“ (у даљем тексту „филм“), треба да буде „немојте се бранити, немојте одговарати ни реципрочним мерама, непријатељ је увек јачи“ а ако баш хоћете, највише вам је дозвољено да као врабац Калимеро вичете „Неправда, неправда!“

Већ сам наслов тог филма говори шта се желело са овим филмом. Уместо величанствене ОДЕ ХЕРОЈИМА који су дали живот за ОТАЏБИНУ а који би требало да носи назив „Хероји са Кошара“, приказан је играни документарац у коме се фактографски ређају описи смрти наших војника као да се ради о жртвама природне катастрофе. Због тога је тешко отети се утиску да је сакривена и права порука овог филма „немојте ићи у рат, јер ћете проћи као јунаци са Кошара и ваша жртва ће бити узалудна“.

Заиста, због чега овај филм, ако је стварно документарац, у свом уводу не укаже на разлоге и мотиве због који су ови млади људи ишли на Кошаре не обазирући се на опасности које их тамо вребају? А тај мотив је била нужна самоодбрана од безобзирне НАТО агресије, коју су предводили ратни зликовци Клинтон, Олбрајт, Кларк, Солана, Блер и др. Младићи који су одлазили у борбу свакодневно су гледали убијања и разарања НАТО злочинаца, која су ујединила грађане Србије и то без обзира на политичку или националну припадност. У филму се прећуткују и команданти вишег нивоа, ваљда зато што би требало данашњој омладини, која 1999-ту не може да памти, а која ће можда у неком будућем дану морати оружјем поново да брани своју слободу од нове шиптарске најезде, морало нешто и да се објасни. А то је због чега су ти исти агресори затим преобучени у неке одоре некаквих НАТО хашких судија, прогласили ратног команданта наших бораца генерала Лазаревића за тобожњег „ратног злочинца“?!

Такође би било тешко са становишта некакве апстрактне „антиратне филозофије“, објаснити зашто су се на Кошарама борили и добровољци, кад тамо нема ничега за пљачкање, како то воле да учешће добровољаца „објашњавају“ разноразне Кандићке, Турајлићке и остале „фине анти-ратне душе“. Поготову би тешко било објаснити погибију ПЕТ руских добровољаца, коју филм ни не спомиње. А нарочито пада у очи ИЗОСТАВЉАЊЕ херојске погибије оног Мађара Тибора, који излази из заклона и прима смртоносни метак, да би његови другови открили и ликвидирали шиптарског снајперисту. До изостављања је вероватно дошло јер је о томе раније на телевизији говорио генерал Лазаревић, који је лично обилазио Кошаре под непријатељском ватром. Ваљда се то не уклапа у исфабриковани хашки оквир нацистичких кабинетских „ратних злочинаца“ типа „Ајхман“.

У филму је такође упадљиво изостављен и епилог, а то је да су Хероји са Кошара, живот или здравље дали борећи се за Отаџбину, исто онако као што је то учинио мајор Милан Тепић, Танаско Рајић, Хајдук-Вељко, Св. Цар Лазар, Милош Обилић и сви други јунаци историје Србије, које не помињем. Ни то се не уклапа у праве намере аутора тог филма, јер им свакако жеља није била завршна порука као што је „У БОЈ ЈУНАЦИ, ЗА ОДБРАНУ И СПАС ОТАЏБИНЕ!“

Све у свему, од филма који је вероватно део тактике испланиране од лондонског „Тависток“ института за социјални инжењеринг а реализоване од кадрова РТС-а које је одгајао британски BBC, а сврха му је да умањи проценат грађана Србије који су против сталних уступака Шиптарима и нарочито умањи њихов борбени морал, не може се друго ни очекивати. Поготову кад се у српским медијима (уз прећутни миг власти) непрекидно шепуре ратни злочинци Харадинај, Тачи и остали са својим „мишљењима“, „платформама“ и „моћним одлукама“. И мислим да је то све део истог сценарија – пузајућег признавања независности ткз. „Репубљика е Косовес“.

Дакле, од твораца предлога пропале антисрпске ткз. „Резолуције СБ УН о геноциду у Сребрници“ и њихове тв филијале у Србији, нема чему добром да се надамо. Они су од наше херојске епопеје на Кошарама направили филм који је приказује као некакву пеинт-бол утакмицу, само са правим мецима уместо боје. Баш као што на том кобајаги „нашем“, а у стварности њиховом јавном тв сервису, у ударном вечерњем термину на првом програму нам стално намећу да гледамо њихов фудбал у коме се надмећу њихови тимови, уместо да гледамо наше успешне хероје у другим спортовима. И то се не може правдати само тиме што смо једино у фудбалу пословично најслабији.

Коначно, као нација која не треба да се поноси својим јунацима, а истиче јој се као позитивно што је „морала“ да изручи све своје ратне вође некаквом нелегалном „хашком трибуналу“ зарад шарене лаже о тобожњим „европским интеграцијама“, нема чему добром да се надамо са таквим схватањем. Ако смо мали и војно слабији у односу на НАТО господаре, то не значи да је наша одбрана једино она оружана. Јер ко нам то забрањује да улицу у којој се налази амбасада САД, преименујемо у „Булевар генерала Ратка Младића“, улицу у којој је амбасада Немачке у „Булевар мајора Милана Тепића“, улицу у којој је амбасада В. Британије у „Булевар српских жртава НАТО геноцида“ а ону у којој је амбасада Албаније у „Булевар српских хероја са Кошара“?

И како рече руски министар спољних послова г. Сергеј Лавров: „Не можете очекивати да Руси буду већи Срби од самих Срба!“

 

Хазар Хазарски