СЕЋАЊЕ

НАШЕМ ПОЧАСНОМ ПРЕДСЕДНИКУ, ПРИЈАТЕЉУ И УЧИТЕЉУ, ПРОФЕСОРКИ, ДР СМИЉИ АВРАМОВ

(или зашто смо се дружили, поштовали и волели)

Упознали смо се давно на Правном факултету, а зближили у Српском народном покрету „Светозар Милетић“, а касније и у Центру за геополитичка истраживања „Српски одговор“, чији је била почасни председник.   Својим знањем, искуством, племенитошћу, хуманошћу, непосредношћу и добротом окупљала нас је око себе, учећи нас да пре свега будемо поштени и честити учесници турбулентних друштевних догађаја и трагаоци за стазама српског спаса.

Бити са нашом Смиљом увек је био посебан тренутак. Понекад је тешко пронаћи одговарајуће речи којима би се описао начин на који је она водила своју мисао, поткрепљену огромним знањем али још и више исконским осећајем за правду таложеним кроз веокове српског битисања на овим просторима. Можда је најлакше ово дочарати у неколико слика нашег дружења које остају за незаборав.

Prof.dr.Smilja Avramov i dr.Mica Zivojinovic

Каснојесењи, новембарски дан. Кошава узвитлава лишће, уплиће крошње оголелих стабала и врхове мокрих грана. Улазим у стан код Смиље. Ослоњена на штап, послује око шпорета. Каже ми: „Спремам чорбицу  и јунетину да однесем нашој Бојани Исаковић. Лежи са температуром и великом прехладом. Баш добро што си дошао колима да одемо заједно у Медаковића насеље.“  Када смо стигли, у довратку, широм отворених врата, чека нас Бојана са осмехом и шалом око врата. Грли нас обоје и шапатом се извињава што не сме да нас пољуби. Смиља одмах инсистира да узме чорбицу док је још топла. Заподенусмо разговор о њеном другом одласку у Хаг (први одлазак и сведочење у Хагу су били и више него успешни, прим.М.Ж.)... Прича како јој нису дозволили да изнесе одбрану за Слободана Милошевића: „Никада у свом животу нисам доживела онакав циркус! Кад сам стигла у Холандију и изашла из авиона, дочекао ме је представник хашког трибунала и одмах ми показао нека борна кола и групу војника, као неких специјалаца, рекавши како постоје озбиљне претње и да сам животно угрожена па ће нас они пратити до хотела. Кад смо стигли до хотела, каже он мени да ни покоју цену не напуштам хотел, због личне безбедости, док он не дође ујутру и отпрати ме назад на аеродром. Ја се насмејем. Назовем Милошевића, а он ми каже: „Смиљо, то је толико јадно, бедно и прозирно припремљен сценарио само да ти не би сведочила и да се истина не би чула! Хвала ти што си дошла и срећан ти пут. Много ми је жао што се нећемо видети.“ Мене спопала туга. Пуне ми очи суза. Нисам ту ноћ ни спавала. Седела сам  и чекала. Ујутру дође онај представник хашког трибунала и отпрати ме на аеродром, па за Београд. Ето, то је њихово право и правда!“

Једном приликом,  прича ми како је њен отац, пред Други светски рат,  послао телеграм синовима (њеној браћи), који су студирали у Швајцарској, да одмах дођу кући јер је мајка много болесна. Кад су се вратили, видели су мајку живу и здраву, а отац ми је тада рекао: „Децо моја, звао сам вас због мајке Србије. Она је у опасности.“ Смиља подвлачи: „Не постоји узвишенија дужност од дужности према Отаџбини“.

 „Мене је други светски рат затекао као болничарку, уједно и преводиоца за немачки језик, у Армији генерала, Милана Недића.  Историја је записала, а српском народу остаје само да прочита. И поред невиђених претњи и притисака од стране Немаца, захваљујући само Милану Недићу, ниједан српски војник није упућен на „источни фронт“. А, Румуни, Мађари, Хрвати...Слали су читаве дивизије на Стаљинград! Спасао је сигурне смрти хиљаде избеглица и безброј српске омладине од немачке крваве одмазде, међу њима и рођену сестру и девојку Слободана Пенезића – Крцуна. Али, они су желели његов крај, јер је он знао њихов почетак.“

„На суђењу армијском ђенералу, Драгољубу – Дражи Михаиловићу, била сам помоћник тужиоца Милоша Минића...Забрањено ми је да ни по коју цену не смем износити у јавност преписку Драже са Стаљином...“

„Па и на Правном факултету, због својих ставова и принципа, имала сам проблеме. Али, увек сам стајала иза својих речи, али не и иза тога како ће бити схваћене и протумачене!“

„Обећала сам самој себи да се никада нећу променити и да ћу остати само своја.И да ћу увек остати онаква каква сам сад. Да се променим,  онако како други желе,  онда све у мени никада више не би било моје.

„Дођу времена у којима људи газе постојеће, које је боље, и грабе према нечем невидљивом и нејасном, не знајући да то, може бити много горе и болније. Одлепљују се од сигурног и лепе се на лепак пропаганде и манипулације,  прихватајући несигурно и неизвесно, не схатајући циљеве и намере манипулатора и своју занесеност и пометеност у илузији обећаног.“

„Човек је збир мана и врлина и одраз друштвеног стања. Он је најчешће циљна група на кога се усмерава медијска манипулација преко средстава информисања,  нарочито преко телевизије. Стално је, са свих страна изложен медијском обликовању свести.“

„Збир медијских манипулација даје психолошку операцију чији је крајњи циљ долазак до  нулте тачке отпора у човеку.“

„Знате, некад су ствари имале цену, а људи вредност. На жалост, „потрошачки менталитет“ их је довео у исту раван.“

„Мене су критиковали из невладиних организација само зато што сам потпуно разголитила њихову делатност: ко их финансира, који су им задаци, са којим циљем и која им је методологија антинационалног и антидржавног деловања. Њима је то било криво, па не само што су ме нападали, него су ме и тужакали код својих газда у страним обавештајним службама чији су шпијуни.“

„Али, што се тиче мене,  сваку критику треба прихватити. Одбацивањем критике  значи да ништа ниси радио, ништа ниси рекао и ништа ниси био.“

На жалост,

Од 2000-те до данас „слободни, демократски и независни“ медији у Србији, на предлог да у појединим емисијама гостује и проф. др Смиља Аврамов, хорски су одговарали увежбаном флоскулом „попуњен термин“.

Незаборавна,  наша Смиљо,

Многима од нас била си професор на факулету, а свима остала учитељ за цео живот!

Твој

Др.Мића Живојиновић, председник

Центра  за геополитичка истраживања „СРПСКИ ОДГОВОР“