Самосвесно стрпљење

Господин Мејер пита: „Шта спречава Србију и Републику Српску да се уједине?”. Одговор је врло прост: готово паралишући страх од нове агресије! Америчка империја је са својим савезницима водила против Срба серију (не)посредних ратова, с циљем да непокорни српски фактор буде укроћен. На нас се сручила челична олуја како би противно међународном праву, резултатима светских ратова (који осим на европском истоку нигде нису поништавани) и тадашњој реалности на терену – по (само)вољи Вашингтона и неких других евроатлантских престоница – на Балкану био успостављен „нови светски поредак”.

Током пружања жилавог отпора несразмерно јачим агресорима – и то у изузетно неповољним геополитичким околностима када је и Јељцинова Русија клечала пред Западом – Срби су озбиљно пострадали. Како економски, демографски, тако и психолошки. А како наш народ каже: „Кога змија уједе и гуштера се плаши”. С тим што је нас озбиљно ранила права геополитичка неман а не обична змија. Ако данас и не може тако лако да нас директно нападне, развила је опсежне механизме да нам индиректно перманентно прави проблеме.

На разне начине може да нас притисне споља и изнутра. Ту је посебно битан евроатлантски пропагандни апарат у Србији – саткан од низа медија, невладиних организација, независних интелектуалаца и органа – који када је пуним капацитетом активиран има изузетну убојну снагу. Видели смо како је прошла влада Војислава Коштунице и партија коју је водио, када је 2007–2008. године, због непристајања на косовску капитулацију, против њих покренута харанга. Официјелни Београд сада добро зна шта методама „мирнодопске агресије” Запад може да му уради, односно да ће се увек наћи они који ће актуелну владајућу гарнитуру заменити по цену пристајања на још већу колаборацију. Зато се плаши да активно покрене било које питање за које сматра да није по вољи Вашингтона и Брисела.

Када је реч о раздруживању БиХ ентитета или подели КиМ, мислим да је то – гле парадокса – за сада чак и добро. Евроатлантско лицемерје је безгранично и врло је вероватно да се лукаво очекује да неретко радимо супротно ономе што се од нас номинално захтева. Албанци све гласније траже уједињење Албаније и Косова, а упоредо се све јаче љуљају темељи Македоније. Уверен сам да ту није реч о албанском срљању већ о нечијој геополитичкој стратегији. У таквим околностима учестали су предлози, попут Мејеровог, саопштеног у „Политици” (мада не сумњам у његову добронамерност), да и Срби заиграју смелије, то јест да затраже ревизију постојећих граница, како би бар нешто добили. Не знам да ли је ту реч о неком плану чији је циљ успостављање неког још новијег поретка на Балкану или пак само о изазивању још једног раздобља хаоса, које би, примера ради, послужило као изговор за регионално повећање улоге НАТО-а. Но, сигуран сам да Србима није намењено било шта добро. Зато и не треба да због мрвица (а само север Косова је баш то) наседнемо на опасну игру и уђемо у ред оних који генеришу регионалну кризу.

За нас су и даље јако неповољне геополитичке, економске, војне околности. Ако прихватимо да делујемо као такозвани реметилачки фактор – а затражимо ли оно што се Албанцима допушта лако ћемо преко ноћи на тим основама бити сатанизовани – они који су нам ломили руке и даље то лако могу да ураде. И да после тога Албанци добију све што хоће, а ми ни оно што нам се наводно нуди, а зато изгубимо ко зна шта све друго (Војводину, РС, Рашку област). Стога, Србија за сада треба доследно да буде на линији одбране статуса кво (макар он био и резултат неправде према нама из прошлости то јест нелегалног растурања Југославије). Изворни дејтонски поредак за БиХ и Резолуција 1244 ОУН, за нас морају да буду недодирљиви. Разуме се не зато што у (гео)политици постоје „света писма”, већ што нам се исплати да до даљњег будемо на тим позицијама.

Садашњи глобални насилници – који су, за разлику од нескривених империјалних сила прошлости, ствари довели до шизофреног раскорака између бруталности и испразних хуманистичких прича – у свом геополитичком луткарском позоришту и сами морају да се држе неке поделе улога. Макар због свог јавног мњења. А на нама је да пазимо да нас не преваре да заиграмо ону улогу коју је лако преко ноћи оцрнити и тако добити изговор за неки вид нове агресије. Важно је да Срби знају шта је њихово и стрпљиво чекају повољну прилику да се за своје изборе. У противном срљамо у пропаст исто колико и ако одемо у другу крајност, а њу чини национал-мазохистичко одрицање од сопствених интереса!

Политички аналитичар 

 
Драгомир Анђелковић